Једна камера и четири точка

„Свако дете има крила, само мора да се сети где му расту сакривена и – моћи ће да полети. Неко нађе своја крила у татином новчанику. Неко прода своја крила. Неко увек туђа краде. Ал’ дивно је, ал’ најтеже, кад у глави нађеш крила.” Ове стихове песника Мике Антића као да је сам Светомир Пајић Киви писао. Јер управо они су и његов животни мото: да сваки човек што раније треба да спозна шта му је циљ. Он га је знао већ са десет година, и већ тада је чврсто одлучио: снимаће филмове и возиће олдтајмере.

Какве то везе има једно с другим? Има, каже Киви.

– Као и аутомобил, сваки кадар на филму је заправо дизајнерско решење, од комбиновања сцене, звука и боје, до односа и позиције глумаца, објеката... Разлика је само у томе што је филмска камера много деликатнија од механике аутомобила. На линији између те две технике ја налазим неку равнотежу, постижем мир.

Опчињен „енглезима”

Чиме су га опчинили стари аутомобили? Одговор вероватно лежи у механичарској радионици његовог оца где је научио елементарне ствари о одржавању мотора.

(/slika2)– Листајући часописе највише пажње су ми привукле лимузине произведене шездесетих година у Енглеској. Био сам фасциниран њиховим дизајном, а идеал ми је био „тријумф” црне боје. Имао сам 19 година кад сам га купио. Не сећам се тачно колико је коштао, али се сећам да сам тај новац сам зарадио у Немачкој за три месеца, после прве године факултета. Био је у стању распадања. Кад сам га дотерао кући, отац ме је питао: „Где се улази у овај ауто?”

После је код мене залутао и један „мерцедес 180”, из 1955. па „буба” кабриолет из 1968. године, али опсесија су ми остали енглески аутомобили. Не увек због старости већ и због линије. На изложбама олдтајмера се некад појављују и млађи аутомобили, под условом да имају оригинални дизајн и да су произведени у малим серијама. У ту групу спада „ролс-ројс силвер спирит” какав сам купио када сам се пре петнаестак година настанио у Паризу, или џип „ландровер дифендер” који возим у последње време. Тај модел се, рецимо, појавио педесетих година двадесетог века али је дизајн до данас практично остао исти. Захваљујући томе и мој џип изгледа као и они из последње генерације – наводи Киви.

Аутомобиле није куповао само да би их показивао на изложбама. Путовао је с њима и на одмор, не бојећи се да ће га успут оставити. Уживао је у свакоме од њих, али је своје снове остварио тек са „јагуаром”, купеом мат сиве боје. Рестаурирао га је тако да изгледа као скулптура. 

– Овај модел је проглашен за најбоље дизајниран аутомобил прошлог века у свету. Рађен је 1961. године као тркачки и био је екстремно брз, али следеће серије то више нису биле. Модел који ја имам направљен је у само 2000 примерака. Мало их је у возном стању. Многи су чак потпуно уништени, јер је одржавање врло компликовано, а овде, у Србији, готово и немогуће. Ја свој одржавам у Паризу код пријатеља Зорана и Душка Нишкановића, који имају најбољу гаражу у Француској за „ролс-ројс”, „бентли” и „јагуар”.

Љубав због – љубави

То што се још као дечак залуђивао необичним аутомобилима и није било тако страшно, али када је рекао чиме жели да се бави, његови родитељи су доживели шок. Откуд му та идеја, ни данас не уме да објасни. То је, мисли он, као у љубави, никад не знате зашто неког волите. Углавном, филм му је стално био у глави. Много је читао часописе, распитивао се код старијих, правио серије фотографија да би дочарао покрет ...

Зато је са петнаест година из Краљева кренуо пут Београда.

(/slika3)– У време усмереног образовања једино одељење из ког се могло на Факултет драмских уметности постојало је у Тринаестој београдској гимназији на Бановом брду. Због велике конкуренције, наравно и протекције, мене нису примили, па сам прешао преко пута, у Хемијску школу, уверен да ћу се наредне године пребацити. Ипак, десило се да у њој и останем. Али, нисам због тога одустао од намере. Четири године сам покушавао да упишем камеру на ФДУ, а да не бих губио време, завршио сам индустријски дизајн текстила на Вишој техничкој, прича наш саговорник.

Када је стекао и ту другу, много важнију диплому, коначно је могао да почне да ради оно о чему је толико маштао – да снима филмове!

Имао је част да сарађује са многим славним глумачким именима, као што су Катрин Данев, Изабела Ађани, Летиција Каста, и познатим и признатим редитељима: Метју Касовицем, Теом Ангелопулосом, Емиром Кустурицом („Црна мачка, бели мачор”), Гораном Паскаљевићем („Буре барута”), кога посебно цени и као уметника, и као човека. У Београд је донео и две продукције Лика Бесона. Један филм је приказан на Берлинском фестивалу, други је још у монтажи. 

Међутим, ни ту још није постигао све што је зацртао.

– Петнаест година нисам био овде и када сам се вратио, потпуно сам разочаран стањему којем је данас наша кинематографија.Али верујем да ће ускоро бити боље и зато се заједно саколегама озбиљно борим за то! – рекао је на крају Пајић.