Врхунска уметница

Мали је број стручњака из најуже области који су вредност Љубице Марић препознали у далекој прошлости и веровали у њу до сада. Наша јавност би и даље ћутала да није било њене касне промоције у иностранству, и овогодишње која се одвија у знаку Унеска. Није први пут, нити је изненађујуће да се нашим врхунским уметницима сматрају они које потврди иностранство. Комплекс мале средине и мале нације не можемо истиснути.

Најважније је што ће се током ове целе концертне године која је у Љубичином знаку моћи да чује њен интегрални опус, и то хронолошким редом, па ће тако моћи и да се прати сазревање њене поетике, стилских референци и професионалних успона. Први концерт њених раних камерних и солистичких дела обухватио је два дела која ће сигурно остати на подијуму, као веома квалитетна. То су, зачудо, виолинска, рана Соната фантазија (1928/29) која показује сву маштовитост, импровизационост и надахнуће младости. Са њом је ауторка конкурисала, и добила место на Мајсторској школи у Прагу, на постдипломским студијама.

Друго дело је Соната за виолину и клавир (1948) која, у своја обимна три става у трајању од скоро пола сата, први пут на високи уметнички начин сједињује две основне референце уметности Љубице Марић, склоност ка фолклору и вибрантни, узбуђени рукопис необичних хармонија који припадају савременом језику. Оба дела маестрално је извела Јулија Хартиг – друго уз пратњу Наталије Младеновић која нам је представила и неколико Љубичиних клавирских дела, Три прелудијума, Етиду, Бранково коло на начин виртуозне пијанистичке зароњености у модерни свет композиторкиних звучања.

Рани Дувачки квинтет (1931) сведочи о авангардности младе ауторке која је на студијама у Прагу упознавала савремене токове светске музике, а сама за трећи став дела рекла да „представља заметак за сву моју каснију музику”. Већ тада је овај квинтет, на Фестивалу савремене музике у Амстердаму (ISCM) 1933. године, добио одличне критике. Сада су га извели млади музичари предвођени обоистом Бориславом Чичовачким који је био и коментатор, а уредник је и целокупног музичког дела Љубичине прославе. Неда Арсенијевић, флаута, Александар Тасић, кларинет, Милан Роксандић, хорна, Иван Јотић, фагот, ансамбл су који може да се ухвати у коштац са најтежим партитурама. Млада флаутисткиња Неда Арсенијевић свој раскошни таленат, добру технику и владање инструментом приказала је у тек сад пронађеној композицији Песма (1976) која је овом приликом и доживела своју премијеру.

Гласу уз пратњу клавира била су посвећена два дела: најпре, „Стихови из Горског вијенца” (1951) који сведоче о Љубичиној везаности за владику Рада и његов „Горски вијенац” скоро на начин вечите оданости и љубави друге наше велике уметнице Исидоре Секулић према великом песнику. Млади баритон Васа Стајкић посебно је убедљиво изразио кулминацију, а Анета Илић имала је свој тренутак надахнућа приликом извођења солистичке деонице у мелодијској рецитацији „Чаробница” (1964). Иако има све солистичке особености, пијанисткиња Лидија Станковић је и одличан камерни музичар, а ове вечери је у својству клавирског сарадника давала сигурну потпору вокалним уметницима.

У пуној сали Филхармоније, ни малој ни великој за овакве прославе, окупили су се све сами поштоваоци, стручњаци, професионалци. Али, Љубичина музика мора да изађе у јавност и да постане део нашег културног идентитета, препознатљивог и у нашој средини онако како је увек, додуше приликом ретких излета, препозната у иностранству.