Сапуни од парчета стомака

Уметник Зоран Тодоровић (1965) излагаће у павиљону Србије на 53. Бијеналу у Венецији у јуну заједно са Катарином Здјелар, а у среду је у Музеју савремене уметности Војводине отворена ретроспективна изложба његових радова који су настајали до 1997. до 2007. године. Уметнички рад Зорана Тодоровића у центар пажње ставља људско тело које третира на бројне радикалне начине, као што су прање тела сапуном начињеним од људског сала, конзумација хране настале од отпадака медицинске хирургије, изазивање смеха гасом из специјалне боце, довођење посетилаца у близину плоча са високим напоном...

На бијеналу у Венецији представљате се радом „Топлина“, где се људска коса користи за израду ћебади. Како је замишљен цео пројекат прављења ћебади од људске косе?

Рад је замишљен као минималистичка поставка, као инсталација сачињена од квадратних коцки метар са метар начињених од слојева ћебади прављених од људске косе. Уз то, излаже се и документација која прати процес производње – од прикупљања косе, прераде до транспорта. То је релациони рад којим би публика требало да буде испровоцирана будући да јој је предочен један утилитарни предмет који има специфично порекло. Моћи ће да га купи, да га третира као арт-објекат или као употребни предмет. Рачунам на отвореност према могућим различитим интерпретацијама.

Да ли овај рад алудира на холокауст?

Постоји алузија на холокауст, али га овај рад заправо не тематизује. Пре свега се бавим логиком масовне продукције, друштва и свега онога што подразyмева различите начине коришћења хуманих ресурса. Коса је за мене, пре свега, људски материјал који се користи за израду утилитарног предмета у индустријском процесу.

Како сте доживели реакције које су Ваш рад сврстале у плагијат?

У овом раду користим отпад, а не процес шишања. Шишање ме не занима. Људи се шишају на разним местима. Шишањем се баве фризерски салони. Конкретно, за „Топлину” је ангажовано око 200 фризерских радњи у Београду и око 40 у Србији. Укључене су и касарне које примају нове регруте. Много је уметника који су користили косу у својим радовима јер то је материјал који се у уметности користи као и било који други. Постоје и стари, традиционални радови, као што је икона-гоблен у цркви Госпе од Шкрпјела у Перасту извезен од косе и други…

Колико косе планирате да утрошите за свој рад?

Планирано је да се произведе 1.500 метара ћебади. Дужина длаке која је неопходна за производњу је између три и шест центиметара, а колико ће косе то захтевати, постоје различите процене технолога у фабрици, с обзиром на то да се узимају у обзир и губици. Ћебад производи фабрика „Татко” из Прокупља. Производна цена једног ћебета је 40 евра, а у Венецији ће се продавати за нешто више од 100 евра.

Који Вас мотиви опредељују да људско тело у својим радовима стављате у функцију прилично радикалних процеса?

Тело је нека врста првог или последњег полигона у који се уписују различити друштвени и културни механизми. Ми смо потпуно дизајнирани према неком социјалном и друштвеном коду коме припадамо. Често се моји радови третирају као нешто радикално. Али ја користим праксе које у регуларне и распрострањене. Ако употребљавам отпатке људског ткива са неке естетске операције, да ли неко те естетске операције третира као радикалне?

Али је храна коју правите од тих отпадака и која се нуди на конзумирање ипак радикалан чин?

Реч је о томе да ја само различите кодове и нормативне канале доводим у неку врсту конфликта. С једне стране имате пластичну хирургију, која је заправо читава индустрија, али је такође и козметика. Лепота је парадигма моћи и то није безазлено. Једини начин да то освестите као нормативни апарат јесте да направите неку врсту конфликта. С друге стране, од отпадака људског ткива после неке операције направим храну која је лепа и визуелно примамљива. Ту се неке ствари укрсте у нормативном смислу и направи се некакав кратки спој. Појави се проблем. А када се се појави проблем, ту настаје рад.

Да ли је у начелу провокација мисија Ваше уметности и како публика доживљава оно што јој нудите?

Ми живимо у свету који је у целини провокативан, функционише кроз различите изазовне механизме и у таквом контексту је тешко направити провокацију. Што се тиче доживљаја, ви доживљавате нешто као уметност из естетских, културних или друштвених разлога. Велики број људи код нас неће ово што радим доживети као уметност. Међутим, у извесном смислу постоји веза између политике и уметности. То нису директне везе. Могу да претпоставим да људи који гласају за различите политичке партије немају исте естетске критеријуме. Различити односи према уметности су одређена места конфронтације. За мене је оно што стварам уметност, управо зато што она нешто проблематизује. Уметност треба да се појави на месту проблема. То је њена мисија. Ја уочавам неку нормативну матрицу за коју мислим да је проблематична. Начини на које је једно друштво могуће тестирати, испровоцирати, отварају огроман простор у којем уметност функционише.

Како сте правили сапуне од свог сала?

Једноставно. Угојио сам се неколико килограма, одсекао парче стомака и направио сапуне. Увек се изложи и документација процеса настанка производа, а онда се поводом изложбе изнајми и простор у коме људи могу да се купају.

Искуства су показала да је у перформансу „Асимилација” послужена храна настала од хируршких отпадака поједена. Да ли се то догодило и у среду на отварању изложбе у Новом Саду?

Отварање је привукло већу пажњу медија па је конзумација хране подразумевала спремност на неку врсту медијског наступа, али је ипак један број људи пробао храну.

Такође је организовано купање за неколико особа које су желеле да испробају и сапун.