Sapuni od parčeta stomaka

Umetnik Zoran Todorović (1965) izlagaće u paviljonu Srbije na 53. Bijenalu u Veneciji u junu zajedno sa Katarinom Zdjelar, a u sredu je u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine otvorena retrospektivna izložba njegovih radova koji su nastajali do 1997. do 2007. godine. Umetnički rad Zorana Todorovića u centar pažnje stavlja ljudsko telo koje tretira na brojne radikalne načine, kao što su pranje tela sapunom načinjenim od ljudskog sala, konzumacija hrane nastale od otpadaka medicinske hirurgije, izazivanje smeha gasom iz specijalne boce, dovođenje posetilaca u blizinu ploča sa visokim naponom...

Na bijenalu u Veneciji predstavljate se radom „Toplina“, gde se ljudska kosa koristi za izradu ćebadi. Kako je zamišljen ceo projekat pravljenja ćebadi od ljudske kose?

Rad je zamišljen kao minimalistička postavka, kao instalacija sačinjena od kvadratnih kocki metar sa metar načinjenih od slojeva ćebadi pravljenih od ljudske kose. Uz to, izlaže se i dokumentacija koja prati proces proizvodnje – od prikupljanja kose, prerade do transporta. To je relacioni rad kojim bi publika trebalo da bude isprovocirana budući da joj je predočen jedan utilitarni predmet koji ima specifično poreklo. Moći će da ga kupi, da ga tretira kao art-objekat ili kao upotrebni predmet. Računam na otvorenost prema mogućim različitim interpretacijama.

Da li ovaj rad aludira na holokaust?

Postoji aluzija na holokaust, ali ga ovaj rad zapravo ne tematizuje. Pre svega se bavim logikom masovne produkcije, društva i svega onoga što podrazymeva različite načine korišćenja humanih resursa. Kosa je za mene, pre svega, ljudski materijal koji se koristi za izradu utilitarnog predmeta u industrijskom procesu.

Kako ste doživeli reakcije koje su Vaš rad svrstale u plagijat?

U ovom radu koristim otpad, a ne proces šišanja. Šišanje me ne zanima. Ljudi se šišaju na raznim mestima. Šišanjem se bave frizerski saloni. Konkretno, za „Toplinu” je angažovano oko 200 frizerskih radnji u Beogradu i oko 40 u Srbiji. Uključene su i kasarne koje primaju nove regrute. Mnogo je umetnika koji su koristili kosu u svojim radovima jer to je materijal koji se u umetnosti koristi kao i bilo koji drugi. Postoje i stari, tradicionalni radovi, kao što je ikona-goblen u crkvi Gospe od Škrpjela u Perastu izvezen od kose i drugi…

Koliko kose planirate da utrošite za svoj rad?

Planirano je da se proizvede 1.500 metara ćebadi. Dužina dlake koja je neophodna za proizvodnju je između tri i šest centimetara, a koliko će kose to zahtevati, postoje različite procene tehnologa u fabrici, s obzirom na to da se uzimaju u obzir i gubici. Ćebad proizvodi fabrika „Tatko” iz Prokuplja. Proizvodna cena jednog ćebeta je 40 evra, a u Veneciji će se prodavati za nešto više od 100 evra.

Koji Vas motivi opredeljuju da ljudsko telo u svojim radovima stavljate u funkciju prilično radikalnih procesa?

Telo je neka vrsta prvog ili poslednjeg poligona u koji se upisuju različiti društveni i kulturni mehanizmi. Mi smo potpuno dizajnirani prema nekom socijalnom i društvenom kodu kome pripadamo. Često se moji radovi tretiraju kao nešto radikalno. Ali ja koristim prakse koje u regularne i rasprostranjene. Ako upotrebljavam otpatke ljudskog tkiva sa neke estetske operacije, da li neko te estetske operacije tretira kao radikalne?

Ali je hrana koju pravite od tih otpadaka i koja se nudi na konzumiranje ipak radikalan čin?

Reč je o tome da ja samo različite kodove i normativne kanale dovodim u neku vrstu konflikta. S jedne strane imate plastičnu hirurgiju, koja je zapravo čitava industrija, ali je takođe i kozmetika. Lepota je paradigma moći i to nije bezazleno. Jedini način da to osvestite kao normativni aparat jeste da napravite neku vrstu konflikta. S druge strane, od otpadaka ljudskog tkiva posle neke operacije napravim hranu koja je lepa i vizuelno primamljiva. Tu se neke stvari ukrste u normativnom smislu i napravi se nekakav kratki spoj. Pojavi se problem. A kada se se pojavi problem, tu nastaje rad.

Da li je u načelu provokacija misija Vaše umetnosti i kako publika doživljava ono što joj nudite?

Mi živimo u svetu koji je u celini provokativan, funkcioniše kroz različite izazovne mehanizme i u takvom kontekstu je teško napraviti provokaciju. Što se tiče doživljaja, vi doživljavate nešto kao umetnost iz estetskih, kulturnih ili društvenih razloga. Veliki broj ljudi kod nas neće ovo što radim doživeti kao umetnost. Međutim, u izvesnom smislu postoji veza između politike i umetnosti. To nisu direktne veze. Mogu da pretpostavim da ljudi koji glasaju za različite političke partije nemaju iste estetske kriterijume. Različiti odnosi prema umetnosti su određena mesta konfrontacije. Za mene je ono što stvaram umetnost, upravo zato što ona nešto problematizuje. Umetnost treba da se pojavi na mestu problema. To je njena misija. Ja uočavam neku normativnu matricu za koju mislim da je problematična. Načini na koje je jedno društvo moguće testirati, isprovocirati, otvaraju ogroman prostor u kojem umetnost funkcioniše.

Kako ste pravili sapune od svog sala?

Jednostavno. Ugojio sam se nekoliko kilograma, odsekao parče stomaka i napravio sapune. Uvek se izloži i dokumentacija procesa nastanka proizvoda, a onda se povodom izložbe iznajmi i prostor u kome ljudi mogu da se kupaju.

Iskustva su pokazala da je u performansu „Asimilacija” poslužena hrana nastala od hirurških otpadaka pojedena. Da li se to dogodilo i u sredu na otvaranju izložbe u Novom Sadu?

Otvaranje je privuklo veću pažnju medija pa je konzumacija hrane podrazumevala spremnost na neku vrstu medijskog nastupa, ali je ipak jedan broj ljudi probao hranu.

Takođe je organizovano kupanje za nekoliko osoba koje su želele da isprobaju i sapun.