Смртоносни плес

Лагана игра удвоје завршиће се смрћу једне од две играчице, неизоставно ситнијег стаса. Астрономи су напокон уверени да имају доказ да у непрегледном космосу једна око друге (бинарне) обигравају две „црне рупе”, што је – како се дуго претпостављало – плод спајања две галаксије. Установили су то на основу светлосног отиска из средишта знатно веће новонастале.

Грчевито надвлачање невидљивог конопца (једна другу привлаче властитом гравитацијом), пет милијарди светлосних година далеко од Земље, окончаће се једним од најнеобузданијих космичких урушавања из којег ће проистећи кудикамо крупнија „црна рупа”. (Светлосна година је раздаљина коју светлост, путујући брзином од око 300.000 километара у секунди, превали за годину дана, а то је, отприлике, 9,6 билиона километара или 9,6 хиљада милијарди километара).И дотичне две су позамашне, а то значи изузетно масивне – стручним језиком казано.

Одраније је познато да у самом срцу огромних звезданих ројева пребивају „црне рупе”, у чему ни наш Млечни пут није изузетак (замишља се да нша има масу три милиона пута већу од Сунчеве). Знано је и да се галаксије обједињују, тако ће Млечни пут и прва сусетка Андромеда – хитајући у сусрет једна другој – за неколико милијарди година образовати поприлично крупнију.

Астрономи су проучили 17.500 квазара (или тобожњих звезда) – невероватне блештаве одсјаје у центру галаксија, изазване халапљивим усисавањем прашине и гаса у најближу „црну рупу” – снимљене помоћу оптичког телескопа (пречник 2,5 метра) у Новом Мексику (САД), а под окриљем подухвата „Слоаново дигитално премеравање неба” (по Алфреду Слоану).

Предводник истраживања Тод Боросон из Националне оптичке астрономске осматрачнице у Тусону претпоставља да су две „црне рупе” на међусобном растојању од једва 0,1 парсекa (парсек износи 3,26 светлосних година) или 13 пута ближе него што је најближа звезда Алфа Кентаури удаљена од Сунца. Маса мање износи око десет милиона, а веће милијарду Сунчевих! На толикој раздаљини једна око друге облете цео круг за сто година.

Претходна проучавања указала су да две „црне рупе” стреме једна другој, када се нађу на одговарајућем одстојању (малочас помињане су на до сада – најкраћем), а то се нарочито догађа у судару галаксија. У том случају очекује се појава гравитационих таласа или својеврсно мрешкање у ткању простор-времена, предвиђено општом теоријом релативности Алберта Ајнштајна. А то би требало први пут да измери ласерским зрацима нарочита справа (LISA) коју увелико праве.

Посредно опажање (непосредно није могуће јер ни прогутану светлост не отпуштају) ма које веома здепасте „црне рупе” није нимало тешко, али две заједно подсећа на пословично тражење игле у пласту сена.

Тод Боросон и Тед Лојер из Националне оптичке астрономске осматрачнице (NRAO) у Тусону открили су, међутим, наговештај две водоникове линије у спектрима квазара, уместо једне коју би одавала само једна „црна рупа”. На темељу тога су закључили да су то, у ствари, две супермасивне – једна од друге удаљене 0,3 светлосне године – које јуре брзином од 6.000 километара у секунди! (За упоређење: Сунце кроз галактички центар пролази са 220 километара у секунди).

Своје откриће описали су минулих дана у цењеном часопису „Нејчер”.

Пре три године у Годардовом центру (у саставу НАСА) истраживачи су обелоданили тродимензионални рачунарски приказ уједињавања две „црне рупе”, што је наговестило да је изводљив лов на гравитационе таласе, један од најнеухватљивијих и најтраженијих видова енергије у космосу.