Тајне агенте бирају Дачић и Вукадиновић

Прикривени иследници у Србији не личе на Џемса Бонда. То су људи које можемо срести на пијаци, у трамвају, летњој башти кафића или на шаховском турниру у клубу пензионера. Изгледом и понашањем не разликују се од обичног света.

„Прикривени иследник је, по правилу, овлашћено службено лице полиције, а изузетно, када је то оправдано посебним околностима случаја, то може бити и овлашћено службено лице полиције које је пензионисано, припадник Безбедносно-информативне агенције, односно запослени у другом државном органу”, пише у Законику о кривичном поступку.

Како сазнајемо, готово све одредбе о прикривеном иследнику остаће исте и у будућем закону.

Ко ће обављати дужности на тајним задацима, одређују министар унутрашњих послова Ивица Дачић или директор БИА Саша Вукадиновић, или лице кога он овласти. Неопходан услов да буде ангажован прикривени иследник јесте да постоји писана и образложена наредба истражног судије.

– Истражни судија само одлучује да ли ће се у конкретном случају ангажовати прикривени иследник, а које ће лице бити на тајном задатку, о томе одлучује или министар полиције или директор БИА. Прикривени иследник може касније бити позван као сведок и тек тада ће његов идентитет бити познат и истражном судији – објашњава др Милан Шкулић, професор Правног факултета у Београду, један од аутора важећег Законика о кривичном поступку.

Може се претпоставити да се тајни задаци најчешће поверавају искусним радницима бивше Државне безбедности и пензионисаним полицајцима, али треба нагласити да прикривени иследник мора имати чисту прошлост, бар што се закона тиче. Јер, он „не може бити лице за које постоји основана сумња да је садашњи или некадашњи припадник организоване криминалне групе или лице које је осуђивано за кривична дела за која је прописана казна затвора од четири године или тежа казна”.

– Прикривени иследници су полицијски службеници којима је додељен промењен идентитет у одређеном периоду да би, делујући тајно у контакту са одређеним криминалним круговима, прикупљали информације које ће моћи да се користе за откривање, разјашњавање или спречавање кривичних дела, пре свега оних која се односе на организовани криминал – каже др Шкулић.

Реч је о посебној истражној техници и доказној радњи, каква постоји свуда у свету, а постојала је, чини се, одувек и код нас, само што раније није била прописана законом. Наредба истражног судије којом се налаже ангажовање тајног агента мора да садржи податке „о лицима и групи према којима се радња примењује, опис кривичног дела, начин, обим, место и вероватно трајање мере”.

Наш садашњи Законик о кривичном поступку даје прикривеним иследницима само шест месеци да обаве тајни задатак. Закон каже „онолико времена колико је потребно да се прикупе докази, а најдуже шест месеци”. Могуће је да ће нови закон продужити тај рок.

Јер, осим храбрости, интелигенције и сналажљивости, за убацивање у криминалну групу и стицање поверења њених чланова, тајном агенту је потребно време.

Он, међутим, напомиње да се прикривени иследник налази у сталној опасности и да дужи временски период који проводи у криминалној групи подразумева и већи ризик да буде откривен. Осим тога, рок од шест месеци може се продужити ако он открије друга кривична дела због којих ће истражни судија издати нови налог, а тада би почео да тече нови рок од шест месеци за истог агента у истој криминалној групи.

– Прикривени иследник може да буде ангажован и за само један конкретан задатак у тачно одређеној ситуацији, на пример да се појави као купац дроге, и тада његов посао траје можда само неколико дана – каже наш саговорник.

Будући закон, како сазнајемо незванично, предвиђа једну нову могућност – размену тајних агената између држава. То је неопходно због постојања међународног ланца кријумчарења дроге или оружја, у чему се Србија показала као незаобилазна, или када је реч о међународном тероризму.

Александра Петровић