Македонија некад и сад

Прилог бившег македонског министра г. Денка Малеског у „Политици”, који сам (нажалост, због здравствених проблема) тек недавно прочитао („Националисти са легитимитетом”, 26. јануара) подстиче на разговоре. Текст упућује на сарадњу и указује на „искуство заједничког живљења у истој држави током 20. века, које свакако није пoтпуно негативно”.

Сви имамо искуства на том простору. У Скопљу сам са родитељима живео у два маха: од 1931. до 1934. и 1940, до избијања рата 1941. године. Бомбардовање Скопља сам преживео 6. априла 1941. и затим сам се пријавио у добровољце Југословенске војске, заједно са школским другом Николом Михајловићем (имали смо по 16 година).

После тромесечног егзодуса, од већ разбијеног фронта код Велеса и Битоља, повлачења кроз целу Грчку, са још 2.500 југословенских војника био сам заробљен у Каламати на Пелопонезу, истог јутра побегао из заробљеничке колоне и уз вишеструку помоћ грчких пријатеља вратио сам се јуна 1941. у Скопље. Без игде ичега, без исправа у окупираном граду, потражио сам у гимназији ранијег разредног старешину: „Господине, био сам у вашем разреду четврто-бе до избијања рата, немам исправе, молим вас за школску потврду”. Разредни старешина је одговорио: „Иди у вашу Србију, па тражи потврду”.

Четири деценије касније, као по рецепту мог разредног старешине, из Скопља су многобројни македонски изабраници долазили у Србију да траже „потврду”, да напредују и праве каријеру. Скопски новинар Лазар Мојсов је у Београду најпре постављен за главног уредника „Борбе”, затим за амбасадора СФРЈ у Бечу, где се зближио са аустријским шефом дипломатије Куртом Валдхајмом, кога је југословенска влада још 1948. године пријавила Међународном суду због ратних злочина од Пљеваља и Козаре до Велеса и Подгорице. Мојсов је затим у Београду унапређен у министра спољних послова СФРЈ, а онда у представника при ОУН.

Из Скопља је за „потврду” послат у Србију и македонски изабраник Ристо Џунов, затим је постављен за југословенског амбасадора у Шведској.

Из Скопља, такође, послат је у Србију да се потврди и уздигне Васил Тупурковски. Сврстан је у највиши партијски форум у СФРЈ. Кад је Југославија демонтирана он се вратио у Скопље, одатле је упућен у Америку да обавља послове за македонску владу. Убрзо је уследило размештање америчких трупа по Македонији, које су поставиле око Скопља копнена и ваздухопловна упоришта, одакле је у пролеће 1999. бомбардовано Косово, па извршен десант и подигнута америчка војна база „Бондстил”.

Међу изабраницима Скопља упућеним у Србију највиши домет постигао је Лазар Колишевски, који је сврстан најпре у деветочлано Председништво СФРЈ, а у пролеће 1980, после Брозове смрти, постао је шеф југословенске државе, са једногодишњим мандатом. Када се после вратио у Скопље, изложен је непријатностима са македонске стране зато што се држао коректно према Србији.

Веродостојни очевици који су у новије време боравили у Скопљу сведоче да се у Македонији брише и много шта што подсећа на Србију и Србе. Велики српски храм у Скопљу присвојило је македонско црквено вођство, вековима стара црква светог Спаса, са непроцењиво вредним иконостасом, реликвија и знамење српске духовности и културе, претворена је у музеј и изолована од верника. Душанов мост на Вардару, древни симбол, сада у Скопљу називају само Камени мост, а спомен-тврђава Душанов град више не постоји.

Када се господин Денко Малески оглашава спремним за разговоре, то заслужује пажњу. Више десетина хиљада Срба који су били лишени целокупне имовине у Македонији и присилно исељени од 1941. па надаље, и никад нису добили обештећење, ову спремност господина Малеског на разговоре нарочито ће поздравити.