Makedonija nekad i sad

Prilog bivšeg makedonskog ministra g. Denka Maleskog u „Politici”, koji sam (nažalost, zbog zdravstvenih problema) tek nedavno pročitao („Nacionalisti sa legitimitetom”, 26. januara) podstiče na razgovore. Tekst upućuje na saradnju i ukazuje na „iskustvo zajedničkog življenja u istoj državi tokom 20. veka, koje svakako nije potpuno negativno”.

Svi imamo iskustva na tom prostoru. U Skoplju sam sa roditeljima živeo u dva maha: od 1931. do 1934. i 1940, do izbijanja rata 1941. godine. Bombardovanje Skoplja sam preživeo 6. aprila 1941. i zatim sam se prijavio u dobrovoljce Jugoslovenske vojske, zajedno sa školskim drugom Nikolom Mihajlovićem (imali smo po 16 godina).

Posle tromesečnog egzodusa, od već razbijenog fronta kod Velesa i Bitolja, povlačenja kroz celu Grčku, sa još 2.500 jugoslovenskih vojnika bio sam zarobljen u Kalamati na Peloponezu, istog jutra pobegao iz zarobljeničke kolone i uz višestruku pomoć grčkih prijatelja vratio sam se juna 1941. u Skoplje. Bez igde ičega, bez isprava u okupiranom gradu, potražio sam u gimnaziji ranijeg razrednog starešinu: „Gospodine, bio sam u vašem razredu četvrto-be do izbijanja rata, nemam isprave, molim vas za školsku potvrdu”. Razredni starešina je odgovorio: „Idi u vašu Srbiju, pa traži potvrdu”.

Četiri decenije kasnije, kao po receptu mog razrednog starešine, iz Skoplja su mnogobrojni makedonski izabranici dolazili u Srbiju da traže „potvrdu”, da napreduju i prave karijeru. Skopski novinar Lazar Mojsov je u Beogradu najpre postavljen za glavnog urednika „Borbe”, zatim za ambasadora SFRJ u Beču, gde se zbližio sa austrijskim šefom diplomatije Kurtom Valdhajmom, koga je jugoslovenska vlada još 1948. godine prijavila Međunarodnom sudu zbog ratnih zločina od Pljevalja i Kozare do Velesa i Podgorice. Mojsov je zatim u Beogradu unapređen u ministra spoljnih poslova SFRJ, a onda u predstavnika pri OUN.

Iz Skoplja je za „potvrdu” poslat u Srbiju i makedonski izabranik Risto Džunov, zatim je postavljen za jugoslovenskog ambasadora u Švedskoj.

Iz Skoplja, takođe, poslat je u Srbiju da se potvrdi i uzdigne Vasil Tupurkovski. Svrstan je u najviši partijski forum u SFRJ. Kad je Jugoslavija demontirana on se vratio u Skoplje, odatle je upućen u Ameriku da obavlja poslove za makedonsku vladu. Ubrzo je usledilo razmeštanje američkih trupa po Makedoniji, koje su postavile oko Skoplja kopnena i vazduhoplovna uporišta, odakle je u proleće 1999. bombardovano Kosovo, pa izvršen desant i podignuta američka vojna baza „Bondstil”.

Među izabranicima Skoplja upućenim u Srbiju najviši domet postigao je Lazar Koliševski, koji je svrstan najpre u devetočlano Predsedništvo SFRJ, a u proleće 1980, posle Brozove smrti, postao je šef jugoslovenske države, sa jednogodišnjim mandatom. Kada se posle vratio u Skoplje, izložen je neprijatnostima sa makedonske strane zato što se držao korektno prema Srbiji.

Verodostojni očevici koji su u novije vreme boravili u Skoplju svedoče da se u Makedoniji briše i mnogo šta što podseća na Srbiju i Srbe. Veliki srpski hram u Skoplju prisvojilo je makedonsko crkveno vođstvo, vekovima stara crkva svetog Spasa, sa neprocenjivo vrednim ikonostasom, relikvija i znamenje srpske duhovnosti i kulture, pretvorena je u muzej i izolovana od vernika. Dušanov most na Vardaru, drevni simbol, sada u Skoplju nazivaju samo Kameni most, a spomen-tvrđava Dušanov grad više ne postoji.

Kada se gospodin Denko Maleski oglašava spremnim za razgovore, to zaslužuje pažnju. Više desetina hiljada Srba koji su bili lišeni celokupne imovine u Makedoniji i prisilno iseljeni od 1941. pa nadalje, i nikad nisu dobili obeštećenje, ovu spremnost gospodina Maleskog na razgovore naročito će pozdraviti.