Угрожен опстанак врапца Живка

Туристички симбол Београда и маскота Универзијаде, врабац кога организатори ове спортске манифестације неслужбено зову Живко, налази се на црвеној листи угрожених птица у Великој Британији, а ускоро би могао да постане ретка и угрожена врста и у Србији. Ових живахних птица све је мање у Београду и осталим већим урбаним срединама што је и разлог више да се нешто предузме како би се оне вратиле у наше паркове, дворишта и излетишта.

Бивши директор Природњачког музеја и наш познати орнитолог Војислав Васић сматра да је избор врапца за маскоту Универзијаде прави тренутак да се нешто предузме да се ове дружељубиве птице врате у наше градове. Он предлаже да се ова година прогласи за годину заштите врапца и да добије статус ретке и угрожене врсте.

Васићеву тврдњу да је врабаца све мање, не само у Србији, него и у другим западним земљама Европе, потврђују истраживања обављена у Немачкој Холандији, Белгији, Италији и Финској. Број врабаца у немачком граду Хамбургу у последњих 30 година смањио се за половину, а у Бриселу у последњих 20 година је опао за 60 одсто. У Заводу за заштиту природе не раде истраживања о узроцима нестанка врабаца, пошто немају довољно новца за ове намене. Aли oрнитолози Завода упозоравају на чињеницу да је угрожен опстанак врабаца с обзиром на то да је то врста птица која је веома зависна од човека.

Стручњаци упозоравају да је од 1989. до 2005. године популација врабаца у Француској смањена за 11 одсто. Узроке можда треба тражити у самој животној средини ових птица, која се поклапа са човековом, сматрају стручњаци. Врабац припада птичјој врсти која је највише повезана са човеком од кога зависи, како по питању станишта, тако и по питању исхране. Прави разлози нестајања врабаца из градских средина остају још нејасни. Научници сматрају да би узрок могла бити конкуренција других врста, па чак и дејство неких електромагнетних и радио таласа. Оно што посебно забрињава орнитологе јесте чињеница да опадање популације домаћих врабаца долази након готово потпуног нестанка (између 80 и 95 одсто у периоду од 1970. до 2000) једне врсте врабаца која је некада такође била врло распрострањена у Европи.

– За разлику од ранијих година кад су врапци били господари наших паркова, уместо њих то су постале свраке и вране којих сваке године има све више. А оне су „експерти” да лове врапце нарочито кад излећу из гнезда, да једу њихова јаја, тако да су им знатно погоршане шансе за преживљавање – објашњава Васић.

Због тога је неопходно што пре поставити хранилице у које би само врапци могли да уђу, препоручује овај орнитолог. Он на свом балкону има неколико хранилица за врапце и свако јутро ужива у њиховом цвркуту.

Васић предлаже да акцију заштите врапца покрене град Београд у сарадњи да Градским зеленилом, Удружењем љубитеља птица и осталим комуналним службама. По његовим прорачунима, то не би много коштало, а значило би много за животну средину. Пре свега неопходно је обавити истраживање о узроцима нестајања врабаца у Србији као што су то урадиле многе земље, попут Словеније, Мађарске и Чешке. После овог истраживања у Љубљани, Прагу и Будимпешти поново се чује цвркут врабаца којих је сада десет пута више него пре двадесетак година када је ова птица готово ишчезла са поменутих простора.