Колекционари су драгоцени за културу

Душко Вујошевић, тренер KK Партизан, није само стручњак за кошарку, већ је и велики естета и пасионирани љубитељ уметности. У Продајној галерији „Београд” изложене су слике из његове вредне колекције која броји стотинак уметничких дела. До 24. марта на изложби под називом „Из приватних колекција – збирка породице Вујошевић” посетиоци могу да погледају део ове колекције – тридесетак радова најзначајнијих представника српског сликарства 20. века. Реч је о сликама Петра Лубарде, Саве Шумановића, Леонида Шејке, Марка Челебоновића, Мила Милуновићева, Петра Добровића, Јована Бијелића, Ивана Табаковића, Љубице Цуце Сокић, Даде Ђурића, Стојана Ћелића, Петра Омчикуса, Воја Станића, Александра Томашевића, Ивана Радовића, Недељка Гвозденовића.

Ово је прва изложба у оквиру циклуса приватних колекција које ће Галерија „Београд” убудуће представити јавности на иницијативу Здравка Вучинића, историчара уметности и кустоса, иначе заговорника идеје о великом значају стварања и представљања приватних колекција. По његовом мишљењу, судбина готово свих озбиљнијих збирки јесте да махом заврше као поклон друштву, па подсећа на Спомен-збирку Павла Бељанског и Поклон-збирку Рајка Мамузића, без којих се не може замислити наша новија историја уметности. Вучинић је изабрао дела из колекције Душка Вујошевића, кога представља у новом светлу речима:

– Вујошевићево основно занимање је кошарка, али он је веома успешан на колекционарском пољу. Годинама је скупљао слике, капитална дела наше савремене историје уметности без којих се не могу замислити токови нашег сликарства. Душко Вујошевић је показао велику љубав, материјално одрицање и огроман труд да сакупи оваква дела. Овде је изложен највећи део његове збирке око тридесетак дела, а неке радове морали смо и да изоставимо јер нас је ограничавао простор галерије. Скупљао их је током три деценије и по овој колекцији се види да је имао веома развијен слух за лепоту и вредност уметничког дела, радозналост и осећај за естетску вредност. Његова збирка броји око седамдесетак радова који могу да нађу своје место у било ком музеју у земљи, и она је непроцењива.

Колекционари се тешко одвајају од својих дела, а о томе какав је профил колекционара и које ће приватне колекције убудуће представити Галерија „Београд” у оквиру серијала „Из приватних колекција”, Вучинић каже:

– У плану је да кренемо са серијом оваквих изложби и да сваке године прикажемо по једну колекцију. За ову годину је завршено, али нећу унапред говорити коју ћемо колекцију приказати наредне године. Колекционари нису само историчари уметности. Душко Вујошевић је, рецимо, спортиста. Међу колекционарима има различитих професија: обичних људи, радника, професора, нарочито је средња класа у своје време радо куповала слике.

С обзиром на кризна времена, логично је питање ко су данашњи колекционари, о чему Вучинић каже:

– Данас су купци људи из света музике, спорта, бизниса, неко то ради из материјалних побуда, а неко из љубави. Жеља за поседовањем уметничког дела увек постоји, то је трајно опредељење човека, исконски је у нама, човек се уметношћу одуховљује, бива бољи. То опредељење људи држава треба да подржи и подстиче тако што би колекционаре ослободила пореза, на пример. Наша два велика музеја, Народни и Музеј савремене уметности, не раде па дела која се у њима налазе сада тешко излазе на видело. Зато су изложбе приватних колекција алтернатива – прилика да видимо капиталне радове наших уметника.

Кустос Вучинић констатује да имамо бројне сјајне ликовне ствараоце чије слике музеји не купују још од деведесетих година до данас, уметници су препуштени себи, а ко нађе за сходно да купи слику од њих чини добру ствар за обе стране. Приватни купац ће, можда, неко дело платити више него музеји, који купују само оно што им недостаје, како би попунили збирке.

-----------------------------------------------------------

Уместо јахти, куповао слике

– У свет колекционарства закорачио сам захваљујући пријатељу кошаркашу Радовану Нововићу који живи у Америци, а био је, између осталог, и галериста и бавио се продајом уметничких дела. Једно од првих дела које сам од њега купио била је „Балерина” Боже Продановића. Сматрам да је право колекционарство мукотрпно, захтева љубав, енергију, учење и време. А једина ствар која се у животу не може сачувати јесте време! Прави колекционари су драгоцени за сваку културу. Наравно, потребан је и новац, али ја нисам улаго у куће, станове и јахте, већ у слике. Радо излажем ову колекцију јер сматрам да је то мени „дато” привремено на чување и да ће покренути и друге ка колекционарству. Ову збирку нисам стварао са намером да је поклоним музеју, поготову не у земљи затворених музеја, али бих волео да буде често изложена, можда чак и стално у неком јавном простору. У перспективи намеравам да направим и каталог свих радова који ће бити пружен на увид јавности. Скоро да нисам продао ни једну слику из ове збирке, више сам магационер него колекционар, јер они ипак препродају дела. Све слике које имам су ми драге, али можда највише љубави гајим према делима Воја Станића.

Биљана Лијескић