Лек за кашаљ рикавац

Човеку је пас највернији, а коњ најпоузданији пријатељ. За развој цивилизације, сеобе, мешање народа и култура, велике подухвате и далека путовања, која ће га одвести до звезда, човек треба да захвали најоданијем сапутнику и сапатнику – коњу. Дуго га је кротио и питомио, а кад је пре шест миленијума сео на гипка леђа коња, пред њим се све отварало.

Искон је пун митских коња и кентаура. Највише их је сачувано у грчкој митологији. Родитељи су им обично били богови. Међу хеленским божанским коњима су: Скифи, Арион и Арион I, Пегаз, Балије, Подарак, Ксант, Фолгеј, Харпага, Харпина, Псила, Хипа... Арион I је био певач и свирач на лири, Балије је имао моћ говора, Пегазу су израсла крила, Хипа је имала моћ прорицања. Од кентаура су познати Хирон, Еуритион, Нес, Фол...

Људи освита цивилизације сликали су у пећинама магију лова са крдима коња, бизона и говеда у хаосном галопу. Ловци постледеног доба хранили су се и коњским месом.

Први господари питомих коња били су древни Аријани, Скити, Протоахајци, Сумери, Хитити, Хикси, Лувији, Мини. Ови народи су најзаслужнији за ширење коња по Старом свету.

Између коњских очију Створитељ је утиснуо белег славе и среће – звезду. Такву је имао најславнији коњ старога света – врани Букефал Александра Македонског. На леђима Букефала највећи ратник Старог света стигао је до Индије. Букефал је угинуо у бици Александра са индијским краљем Пором код реке Хидаспе. На месту где је коњ угинуо Александар је подигао град и дао му име Букефалија.

Историја обилује чувеним и лепим коњима. Вајар Фидија оставио је на Партенону фриз с најлепшим старогрчким коњима којима нема премца. Римски цар Гај Цезар Калигула имао је коња Инцитатуса, а овај коњушницу од мрамора, јасле од слоноваче, гримизне покриваче, а воду је пио из златних посуда. Калигула га је произвео у грађанина, сенатора и предложио за конзула. Дон Кихот је имао Розинанту с којом је јуришао на ветрењаче. Наполеон је ишао у ратне походе на свом коњу Моренгу. Шарац нашег Краљевића Марка био је видовит и са овим српским јунаком барабар пио вино…

Коњ је одувек био и статусни симбол. У новије време нису успеле да га угрозе чак ни страшне октанске бедевије. Хиподроме широм земаљског шара и данас опседа свет џет-сета. Коњушнице и ергеле у многобројним земљама и данас су пуне прелепих коња сјајне длаке и разних раса. Сомотски и атласни белци, као ноћ црни вранци, алати и дорати, кулаша, паломино коњи, шарци и коњи посути звездама. По лепоти и грациозности, сматрају хиполози, коњ арапске пасмине нема премца. По племенитости, елеганцији и склопу тела недостижног је савршенства. За беле арапске кобиле песници веле да у себи имају лепоту жене, хрта и голубице. Арабер је био и остао еталон лепоте. У коњичком спорту, на пример, тркаћа грла достижу астрономске цене. Тако је тркаће грло Нижински, пре нешто више од пола века, достигло баснословну цену. Нижински је вредео више од 150 аутомобила марке „ролс-ројс”!

Поред спорта, разоноде и доколице, коњ човеку и данас служи за исхрану. Народи Монголије, Киргизије, Башкирије, Таџикистана и данас у исхрани користе многобројне прерађевине од кобиљег млека. То су кисело млеко кумис, сиреве биаслаг и куруд, јогурт тараг, кајмак ором, ракија звана арки, сладолед цуцуги... Аристотел још пре 2370 година спомиње сир фригијан од млека кобиле и магарице. И наш народ је у прошлости као лек за кашаљ рикавац и ујед змије користио млеко белих кобила.

Богдан Ибрајтер