Lek za kašalj rikavac

Čoveku je pas najverniji, a konj najpouzdaniji prijatelj. Za razvoj civilizacije, seobe, mešanje naroda i kultura, velike poduhvate i daleka putovanja, koja će ga odvesti do zvezda, čovek treba da zahvali najodanijem saputniku i sapatniku – konju. Dugo ga je krotio i pitomio, a kad je pre šest milenijuma seo na gipka leđa konja, pred njim se sve otvaralo.

Iskon je pun mitskih konja i kentaura. Najviše ih je sačuvano u grčkoj mitologiji. Roditelji su im obično bili bogovi. Među helenskim božanskim konjima su: Skifi, Arion i Arion I, Pegaz, Balije, Podarak, Ksant, Folgej, Harpaga, Harpina, Psila, Hipa... Arion I je bio pevač i svirač na liri, Balije je imao moć govora, Pegazu su izrasla krila, Hipa je imala moć proricanja. Od kentaura su poznati Hiron, Eurition, Nes, Fol...

Ljudi osvita civilizacije slikali su u pećinama magiju lova sa krdima konja, bizona i goveda u haosnom galopu. Lovci postledenog doba hranili su se i konjskim mesom.

Prvi gospodari pitomih konja bili su drevni Arijani, Skiti, Protoahajci, Sumeri, Hititi, Hiksi, Luviji, Mini. Ovi narodi su najzaslužniji za širenje konja po Starom svetu.

Između konjskih očiju Stvoritelj je utisnuo beleg slave i sreće – zvezdu. Takvu je imao najslavniji konj staroga sveta – vrani Bukefal Aleksandra Makedonskog. Na leđima Bukefala najveći ratnik Starog sveta stigao je do Indije. Bukefal je uginuo u bici Aleksandra sa indijskim kraljem Porom kod reke Hidaspe. Na mestu gde je konj uginuo Aleksandar je podigao grad i dao mu ime Bukefalija.

Istorija obiluje čuvenim i lepim konjima. Vajar Fidija ostavio je na Partenonu friz s najlepšim starogrčkim konjima kojima nema premca. Rimski car Gaj Cezar Kaligula imao je konja Incitatusa, a ovaj konjušnicu od mramora, jasle od slonovače, grimizne pokrivače, a vodu je pio iz zlatnih posuda. Kaligula ga je proizveo u građanina, senatora i predložio za konzula. Don Kihot je imao Rozinantu s kojom je jurišao na vetrenjače. Napoleon je išao u ratne pohode na svom konju Morengu. Šarac našeg Kraljevića Marka bio je vidovit i sa ovim srpskim junakom barabar pio vino…

Konj je oduvek bio i statusni simbol. U novije vreme nisu uspele da ga ugroze čak ni strašne oktanske bedevije. Hipodrome širom zemaljskog šara i danas opseda svet džet-seta. Konjušnice i ergele u mnogobrojnim zemljama i danas su pune prelepih konja sjajne dlake i raznih rasa. Somotski i atlasni belci, kao noć crni vranci, alati i dorati, kulaša, palomino konji, šarci i konji posuti zvezdama. Po lepoti i gracioznosti, smatraju hipolozi, konj arapske pasmine nema premca. Po plemenitosti, eleganciji i sklopu tela nedostižnog je savršenstva. Za bele arapske kobile pesnici vele da u sebi imaju lepotu žene, hrta i golubice. Araber je bio i ostao etalon lepote. U konjičkom sportu, na primer, trkaća grla dostižu astronomske cene. Tako je trkaće grlo Nižinski, pre nešto više od pola veka, dostiglo basnoslovnu cenu. Nižinski je vredeo više od 150 automobila marke „rols-rojs”!

Pored sporta, razonode i dokolice, konj čoveku i danas služi za ishranu. Narodi Mongolije, Kirgizije, Baškirije, Tadžikistana i danas u ishrani koriste mnogobrojne prerađevine od kobiljeg mleka. To su kiselo mleko kumis, sireve biaslag i kurud, jogurt tarag, kajmak orom, rakija zvana arki, sladoled cucugi... Aristotel još pre 2370 godina spominje sir frigijan od mleka kobile i magarice. I naš narod je u prošlosti kao lek za kašalj rikavac i ujed zmije koristio mleko belih kobila.

Bogdan Ibrajter