Несрећан избор

Било како било, наша фудбалска репрезентација неће учествовати на предстојећем европском првенству у Швајцарској и Аустрији. Практично све прилике које смо имали пропустили смо, а уз то нисмо успели да створимо ни тим ни игру. Лутање српског фудбала почело је већ на самом старту избором селектора странца. Довођење Хавијера Клементеа у првом тренутку чинило се као решење, али како су квалификације одмицале, бивало је јасно да ни он нема чаробни штапић којим би ствари у нашем фудбалу поставио на право место. Чињеница да је живео у Шпанији, а долазио само на утакмице омела га је у намери, коју додуше и није много показивао, да од двадесетак и више играча разбацаних по исто толико клубова широм Европе начини екипу, тим, са физиономијом, препознатљивом игром, какву, такву целину. Лутао је Клементе, а другачије и није могао, јер једноставно није био овде.

Ко му је селектирао играче, када по природи ствари није могао да има увид у форму многих фудбалера? Неки од њих нису ни играли у својим клубовима, били су резерве, а ипак су позивани, неки су час били по његовом укусу, да би их у следећем прозивању изоставио (Короман, Дуљај, Ергић, Јовановић, Красић, Кузмановић), а неки су, пак, без обзира на форму и допринос, имали обезбеђено место у тиму.

Симпатични Баск једноставно био је присутан физички, док је духом био далеко од српске репрезентације препустивши један део свог посла челницима у ФСС.

Тeк на крају искрено је рекао да није схватио наш менталитет, и да ту лежи један од узрока нашег посртања. Додуше погодио је, као што је погодио да немамо ни тим, ни играче за такмичење у коме се вреднује само крајњи резултат.

Сада је, у сваком случају, прича о поразима и изгубљеним бодовима сасвим бесмислена...

Међутим, није само Клементе кривац за ово што нам се догодило. За њега смо се определили тражећи "пророка ван свог села" и добили смо га. Можемо ли извући поуке из овог неуспеха, може ли следећи избор првог човека репрезентације бити бољи, осмишљенији, заснован на озбиљном програму, правој селекцији играча? На крају, достојанственији!

Једноставно не верујемо да у овој земљи нема таквог стручњака који на дужи рок није у стању да створи нову репрезентацију са савременим приступом игри чврстим колективним духом, речју са победничким, а не губитничким менталитетом. Тежак је то задатак, али не и недостижан. За тако нешто, ипак, потребан је наш човек, ако ни због чега другог, онда због комуникације са играчима. Клементе то и да је жарко желео није био у стању због језичке баријере.

Много је још ствари које би се могле навести као разлози за наш неуспех и далеко би нас одвело да их овде и сада набрајамо. Треба ипак рећи да кривица пада и на играче који су често неспремни за изазове какве носе квалифиакције улазили у игру, неретко су технички и физички били инфериорнији од противничких фудбалера из много слабијих селекција, а то не остаје некажњено.

Зато, данас нећемо рећи: "Крив је Клементе". То би било најједноставније и најлакше, али тиме не бисмо начинили ни најмањи корак у правцу решавања проблема са којима се наш фудбал суочава и са којим ће се тек суочавати.

Јер, последње утакмице против Пољске и Казахстана показале су да поједини наши играчи (већина?) ни по чему нису изнад доскорашњих анонимуса из Казахстана, нити од пољских резервиста. Без обзира штао њима мислили и говорили тренери, или писала наша навијачка штампа, која их, на жалост, сврстава у некаве европске звезде у шта су они, очигледно – поверовали.