Nesrećan izbor

Bilo kako bilo, naša fudbalska reprezentacija neće učestvovati na predstojećem evropskom prvenstvu u Švajcarskoj i Austriji. Praktično sve prilike koje smo imali propustili smo, a uz to nismo uspeli da stvorimo ni tim ni igru. Lutanje srpskog fudbala počelo je već na samom startu izborom selektora stranca. Dovođenje Havijera Klementea u prvom trenutku činilo se kao rešenje, ali kako su kvalifikacije odmicale, bivalo je jasno da ni on nema čarobni štapić kojim bi stvari u našem fudbalu postavio na pravo mesto. Činjenica da je živeo u Španiji, a dolazio samo na utakmice omela ga je u nameri, koju doduše i nije mnogo pokazivao, da od dvadesetak i više igrača razbacanih po isto toliko klubova širom Evrope načini ekipu, tim, sa fizionomijom, prepoznatljivom igrom, kakvu, takvu celinu. Lutao je Klemente, a drugačije i nije mogao, jer jednostavno nije bio ovde.

Ko mu je selektirao igrače, kada po prirodi stvari nije mogao da ima uvid u formu mnogih fudbalera? Neki od njih nisu ni igrali u svojim klubovima, bili su rezerve, a ipak su pozivani, neki su čas bili po njegovom ukusu, da bi ih u sledećem prozivanju izostavio (Koroman, Duljaj, Ergić, Jovanović, Krasić, Kuzmanović), a neki su, pak, bez obzira na formu i doprinos, imali obezbeđeno mesto u timu.

Simpatični Bask jednostavno bio je prisutan fizički, dok je duhom bio daleko od srpske reprezentacije prepustivši jedan deo svog posla čelnicima u FSS.

Tek na kraju iskreno je rekao da nije shvatio naš mentalitet, i da tu leži jedan od uzroka našeg posrtanja. Doduše pogodio je, kao što je pogodio da nemamo ni tim, ni igrače za takmičenje u kome se vrednuje samo krajnji rezultat.

Sada je, u svakom slučaju, priča o porazima i izgubljenim bodovima sasvim besmislena...

Međutim, nije samo Klemente krivac za ovo što nam se dogodilo. Za njega smo se opredelili tražeći "proroka van svog sela" i dobili smo ga. Možemo li izvući pouke iz ovog neuspeha, može li sledeći izbor prvog čoveka reprezentacije biti bolji, osmišljeniji, zasnovan na ozbiljnom programu, pravoj selekciji igrača? Na kraju, dostojanstveniji!

Jednostavno ne verujemo da u ovoj zemlji nema takvog stručnjaka koji na duži rok nije u stanju da stvori novu reprezentaciju sa savremenim pristupom igri čvrstim kolektivnim duhom, rečju sa pobedničkim, a ne gubitničkim mentalitetom. Težak je to zadatak, ali ne i nedostižan. Za tako nešto, ipak, potreban je naš čovek, ako ni zbog čega drugog, onda zbog komunikacije sa igračima. Klemente to i da je žarko želeo nije bio u stanju zbog jezičke barijere.

Mnogo je još stvari koje bi se mogle navesti kao razlozi za naš neuspeh i daleko bi nas odvelo da ih ovde i sada nabrajamo. Treba ipak reći da krivica pada i na igrače koji su često nespremni za izazove kakve nose kvalifiakcije ulazili u igru, neretko su tehnički i fizički bili inferiorniji od protivničkih fudbalera iz mnogo slabijih selekcija, a to ne ostaje nekažnjeno.

Zato, danas nećemo reći: "Kriv je Klemente". To bi bilo najjednostavnije i najlakše, ali time ne bismo načinili ni najmanji korak u pravcu rešavanja problema sa kojima se naš fudbal suočava i sa kojim će se tek suočavati.

Jer, poslednje utakmice protiv Poljske i Kazahstana pokazale su da pojedini naši igrači (većina?) ni po čemu nisu iznad doskorašnjih anonimusa iz Kazahstana, niti od poljskih rezervista. Bez obzira štao njima mislili i govorili treneri, ili pisala naša navijačka štampa, koja ih, na žalost, svrstava u nekave evropske zvezde u šta su oni, očigledno – poverovali.