Рационалност – три примера

Уредник „Погледа” ме је замолио за напис о томе у чему би се могло бити рационалнији. Имао је у виду пре свега уштеде, с обзиром на финансијске тешкоће са којима се људи и земља суочавају. Но, за то постоје неке општије претпоставке, које су највише повезане с несклоношћу да се говори истина и са обавештеношћу. Узећу три примера.

Први је у вези са склоношћу политичара, али и готово свих који учествују у јавном дијалогу, да не говоре истину. Разлог за то је исти као и у дугом периоду пре 2000: политичка целисходност. Сада се то покрива или „државним и националним интересима”, када је реч о политичарима, или патриотизмом, када је реч о многима који се обраћају јавности. Само су три примера из три различите области довољна: косовска политика и однос према Трибуналу у Хагу (што практично покрива спољну политику), ширење оптимизма о привредном напретку који се очекује (што покрива све у вези са привредном политиком), и скорашње позивање на морал како би се оправдала дискриминација, што је само последњи пример схватања о конституционалној основи државе у којој постоје грађани првог и другог реда, по националној, верској, а сада и моралној основи.

Други пример је у вези са односом према политичкој одговорности. Када је реч о односу према прошлости, о томе се све зна и јасно је да је нерационално заснивати политички и друштвени живот на негирању чињеница које су свима познате. Овде ћу, међутим, узети пример из области привредне политике: однос према ММФ-у. Будући да су у току преговори, може да се чује „како нећемо пристати на све захтеве”. Па се онда говори о платама, пензијама и разним другим уштедама које ће ММФ захтевати. Оно шти би било корисно јесте да се јавност обавести о моделу на који се ММФ ослања при усаглашавању стендбај аранжмана. Тада би се знало да те политичке изјаве немају никаквог основа. Рецимо, нема смисла изјављивати како ММФ није спреман да прихвати фискални дефицит од три одсто бруто домаћег производа (БДП), „али ћемо се ми за то изборити”. Питање, које је исто за владу, грађане и ММФ, заправо гласи: да ли је добро имати толики (или већи или мањи) фискални дефицит? Овде има смисла указати на то зашто се за то брине ММФ: зато што влада тражи позајмицу како не би земља ризиковала банкротство; у супротном, тај кредит не би ни имао смисла. ММФ, опет, има веома једноставан модел (о чијој ваљаности може да се расправља, али то је друга тема), који може да стане у неколико реченица, како да се обезбеди макроекономска стабилност.То јест како да се земља не суочи са кризом зато што не може да измирује своје обавезе према иностранству. То подразумева три ствари: стабилност курса (не нужно фиксни курс), чему кредит и треба да послужи, јавну потрошњу која га не поткопава и монетарну политику која не омогућава неодговорну буџетску потрошњу и не поткопава курс. Је ли реч о јавној потрошњи са један или пет одсто буџетског дефицита то је изведено питање. Обично заиста постоји потреба да се јавна потрошња смањи (не апсолутно, већ у односу на БДП), јер у супротном ММФ не би ни био позван да одобри кредит. Но, где ће се направити уштеде, ту ММФ може да понуди техничку помоћ, али је одлука на влади.

Посебно је неодговорно што се јавност не обавештава да ММФ у околностима глобалне кризе има слуха за потребу да фискална политика буде експанзивнија. Штавише, ако БДП пада, дакле у условима рецесије, фискални дефицит може да се повећа, рецимо, на три одсто, чак и ако се јавна потрошња смањи. ММФ би, у тим условима могао да подржи и већи фискални дефицит, рецимо од пет одсто, под претпоставком да могу да се нађу извори финансирања, да они нису такви (рецимо повећање пореза) који продубљују рецесију и да је одржив, дакле да не угрожава макроекономску стабилност, јер би тада, да се тако изразим, лек био гори од болести.

Трећи пример јесте однос према Европској унији. Ту је необавештеност прилично велика. Рецимо, сваки час може се прочитати нови напис који истиче какоЕУ ставља све нове и нове препреке придруживању Србије. Тако се може прочитати да ЕУ инсистира на „обавези успостављања добросуседских односа на простору западног Балкана”. Ово је и нетачно и зачуђујуће. Нетачно је зато што је реч о обавези будућих земаља чланица, иначе би интерес ЕУ за добросуседске односе на Балкану био мањи, јер би само био у вези са последицама балканских сукоба по безбедност саме ЕУ. Зачуђујуће је, опет, зато што се сугерише да би, рецимо, за Србију било некако најбоље да постане чланица ЕУ, а да и даље нема добре односе са суседима.

Овде можда има смисла још указати на склоност да се говори о хипокризији ЕУ и да се наводе примери који у најмању руку говоре о необавештености. Држава, каже се, губи милионе евра прихода од царина јер је почела да примењује Споразум о стабилизацији и придруживању, мада га сама ЕУ не примењује. Што би требало да је доказ не само да је ЕУ лицемерна, већ и да српска влада више води рачуна о европским него о српским интересима. Ово је утолико интересантнији пример јер је на страницама „Политике” неколико економиста добро објаснило које су користи од смањења царина. Поред тога, тренутни пад јавних прихода, поготово ако се говори о јануару и фебруару ове године, нема практично никакве везе с почетком примењивања ССП-а. Тачно је да су приходи од царина и другикоји се ослањају на увоз веома смањени, али то је зато што је драматично смањен увоз. У мери у којој је на то утицала цена увозне робе, то је последица депресијације динара. Депресијација је исто као и царина, бар када је реч о увозу. Могло би се рећи да је Србија повећала заштиту од увоза за бар 20 одсто у последњих неколико месеци, а не да је смањила.

Кључни проблем, међутим, није на страни увоза већ на страни извоза. Динар је морао да депресира кад-тад јер је извоз изузетно мали и сконцентрисан само на мали број производа. ЕУ још пре више година укинула јецарине за увоз из Србије, али је српска привредна политика била таква да није заснивала привредни раст на извозу и није развијала извозни сектор. Тако да је у неком часу морало доћи до тога да спољнотрговински и дефицит на текућем рачуну постану неодрживи, што имплицира депресијацију динара и обраћање ММФ-у да би се избегло банкротство. За то нису криви ни ММФ нити ЕУ, а чак не ни глобална криза; јасно је било свакоме ко је хтео да зна да ће бити неопходно повећање јавне и приватне штедње. Све остало су само отежавајуће околности земље која тежи да касни у свему.

Дакле, рационално би било да се не шире неистине и да се повећава обавештеност. У овом последњем, новине имају професионалне обавезе, које често не испуњавају, бар не довољно одговорно, али о томе сам писао раније.

Економиста