Више од људског

Калифорнијска уметница Тања Влач (www.tanyavlach.org) се од 2005. године, од губитка ока у саобраћајној несрећи, појављује као својеврсни заступник (истовремено, и заморче) дигиталне технологије која би да проширењем реалности (augmented-reality) промени људско тело и перцепцију. Њен позив да јој уграде очну камеру повезану с мозгом наишао је на одзив бројних научника који тврде да је технологија за такав захват већ доступна.

Ова кибер-девојка има сродну душу у кибер-момку, канадском филмашу Робу Спенсу, који је у 13. години остао без ока и намерава да у очну дупљу угради бежичну камеру којом би све време снимао свет око себе.

Ако наши потомци заиста постану киборзи, моћи ће то за захвале не само овим авангардним животно-уметничким поривима, већ пре свега неумитном ходу технологије проширене реалности, подручју које више од деценије проширује перцепцију реалности. Бројним истраживачима из универзитетских лабораторија пре неколико година су се придружиле компаније мобилне телефоније, „Нокија” пре свих.

Телефони су логична еволуција настојања да се приказ на екрану прошири информацијама са компјутера или са Интернета. Идеално за музејске виртуелне водиче, јер је околина фиксирана. Међутим, до сада је знатно већи и непремостиви проблем била градска улица, њена хаотичност и непредвидљивост.

Најновија истраживања у области проширења реалности сажео је Мајкл Коен, главни истраживач у „Мајкрософтовој” лабораторији у Редмонду, рекавши да мобилни телефони добијају још једну димензију постајући лични портал за информације о стварности. Коен и његов колега Сајмон Виндер омислили су алгоритме који су у стању да препознају објекте унутар екранске сцене или видео-фид у реалном времену. Њихов софтвер који ради на лаптопу анализира прозоре из камере, препознаје их у меморији, где год она била, и пружа додатне информације на екрану.

Ове могућности постају посебно уверљиве уколико су људи, зграде и објекти укључени у базу података. Тако проширена реалност (дефинише се и као Mixed-reality) омогућава стварање нових фасцинантних врста корисничких интерфејса, а на интердисциплинарном терену обраде дигиталног сигнала, веб-камера, компјутерске графике, људског фактора, мобилне телефоније и мобилних компјутера, рачунарских мрежа и сензора, отвара непрегледне просторе за примену у индустрији и друштву. За почетак, на данашњем нивоу, у видео играма, роботици и у војне сврхе. Ништа ново, целокупна дигитална технологија је ишла истим стазама.

Поменута технологија поседује читаву научну и културолошку инфраструктуру. Сваке године се одржава симпозијум MixedandAugmentedReality (ISMAR), водећи светски универзитети поседују властите истраживачке тимове, институти за нове медије финансирирају уметничке радове на ову тему (на пример, онај у Ротердаму, на адреси www.v2.nl).

Истовремено, бројне су недоумице које се, ипак, своде на две визије побољшане људскости. Једна говори о технолошким додацима корисниковом телу (кациге, камере, наочаре, сав тај шварценегеровски реквизиторијум). Друга помиње имплантате и замену недовољно функционалних делова тела савршенијим техно-сурогатима. Оно двоје кибер-људи добро илуструју тај амбивалентан однос према догми „по божјој вољи” створеног човековог тела.

Сама технологија ће учинити све да би постала нешто „више од људског”.