Više od ljudskog

Kalifornijska umetnica Tanja Vlač (www.tanyavlach.org) se od 2005. godine, od gubitka oka u saobraćajnoj nesreći, pojavljuje kao svojevrsni zastupnik (istovremeno, i zamorče) digitalne tehnologije koja bi da proširenjem realnosti (augmented-reality) promeni ljudsko telo i percepciju. Njen poziv da joj ugrade očnu kameru povezanu s mozgom naišao je na odziv brojnih naučnika koji tvrde da je tehnologija za takav zahvat već dostupna.

Ova kiber-devojka ima srodnu dušu u kiber-momku, kanadskom filmašu Robu Spensu, koji je u 13. godini ostao bez oka i namerava da u očnu duplju ugradi bežičnu kameru kojom bi sve vreme snimao svet oko sebe.

Ako naši potomci zaista postanu kiborzi, moći će to za zahvale ne samo ovim avangardnim životno-umetničkim porivima, već pre svega neumitnom hodu tehnologije proširene realnosti, području koje više od decenije proširuje percepciju realnosti. Brojnim istraživačima iz univerzitetskih laboratorija pre nekoliko godina su se pridružile kompanije mobilne telefonije, „Nokija” pre svih.

Telefoni su logična evolucija nastojanja da se prikaz na ekranu proširi informacijama sa kompjutera ili sa Interneta. Idealno za muzejske virtuelne vodiče, jer je okolina fiksirana. Međutim, do sada je znatno veći i nepremostivi problem bila gradska ulica, njena haotičnost i nepredvidljivost.

Najnovija istraživanja u oblasti proširenja realnosti sažeo je Majkl Koen, glavni istraživač u „Majkrosoftovoj” laboratoriji u Redmondu, rekavši da mobilni telefoni dobijaju još jednu dimenziju postajući lični portal za informacije o stvarnosti. Koen i njegov kolega Sajmon Vinder omislili su algoritme koji su u stanju da prepoznaju objekte unutar ekranske scene ili video-fid u realnom vremenu. Njihov softver koji radi na laptopu analizira prozore iz kamere, prepoznaje ih u memoriji, gde god ona bila, i pruža dodatne informacije na ekranu.

Ove mogućnosti postaju posebno uverljive ukoliko su ljudi, zgrade i objekti uključeni u bazu podataka. Tako proširena realnost (definiše se i kao Mixed-reality) omogućava stvaranje novih fascinantnih vrsta korisničkih interfejsa, a na interdisciplinarnom terenu obrade digitalnog signala, veb-kamera, kompjuterske grafike, ljudskog faktora, mobilne telefonije i mobilnih kompjutera, računarskih mreža i senzora, otvara nepregledne prostore za primenu u industriji i društvu. Za početak, na današnjem nivou, u video igrama, robotici i u vojne svrhe. Ništa novo, celokupna digitalna tehnologija je išla istim stazama.

Pomenuta tehnologija poseduje čitavu naučnu i kulturološku infrastrukturu. Svake godine se održava simpozijum MixedandAugmentedReality (ISMAR), vodeći svetski univerziteti poseduju vlastite istraživačke timove, instituti za nove medije finansiriraju umetničke radove na ovu temu (na primer, onaj u Roterdamu, na adresi www.v2.nl).

Istovremeno, brojne su nedoumice koje se, ipak, svode na dve vizije poboljšane ljudskosti. Jedna govori o tehnološkim dodacima korisnikovom telu (kacige, kamere, naočare, sav taj švarcenegerovski rekvizitorijum). Druga pominje implantate i zamenu nedovoljno funkcionalnih delova tela savršenijim tehno-surogatima. Ono dvoje kiber-ljudi dobro ilustruju taj ambivalentan odnos prema dogmi „po božjoj volji” stvorenog čovekovog tela.

Sama tehnologija će učiniti sve da bi postala nešto „više od ljudskog”.