Српске близнакиње

Тешко је поверовати да је од бомбардовања НАТО-а прошло већ десет година. Сећам се као јуче, како смо се по цео дан излежавали на сунцу, роштиљали и правили журке, а ноћима блејали на Калишу, чекајући да почне „рокање”, па гласно навијали да наш ПВО погоди барем једног њиховог невидљивог копца. Био сам поносан на све људе око себе, који су одједном показали неку давно заборављену, нама не баш својствену солидарност и били пажљиви једни према другима. Као да је постојао неки тајни, прећутни консензус да се онима „одозго” покаже да нам не могу ништа и да смо ми срећнији и сложнији него икад.

Сада ми делује као да се све то дешавало некоме другом и гризе ме савест што се тада нисам довољно плашио. Док смо ми водили свој мали приватни рат против НАТО-а, наши родитељи су седели код куће у мраку и умирали од бриге да нас клинце не закачи неки „томахавк”, касетна бомба или неко друго експериментално оружје, чија је употреба иначе забрањена свуда у свету, али не и у земљи „генетски геноцидног народа” који је натерао и ,,анђеле да падну са неба”. Колико год да нисам волео Слобу и његову политику, лицемерје међународне заједнице било ми је још горе, поготово што је цех поново плаћао обичан народ, док су се мишеви моментално посакривали по луксузним бункерима или им је на време јављено да тог дана не буду код куће. Ово није важило и за све остале смртнике, које је режим, у сврху пропагандног рата, готово везао за мостове и обележене објекте, па су жртвовани као они несрећни људи у РТС-у.

Сувишно би било да сада поново пишем о томе колика нам је неправда учињена од стране оних што су нас „милосрдно” бомбардовали, мада би то, с обзиром на наше чувено кратко памћење, требало понављати сваки дан. Сви знамо епилог ове трагичне приче. Након убијања, разарања земље и отимања Косова, Србија је окретањем странице у својој политици према НАТО-у званично окренула други образ и поново опростила онима који су јој нанели зло. Велике силе су је по систему „Ђура ће ти опростити што те је тукао” великодушно позвале да ојача редове „светске полиције”. Свакодневне бриге и егзистенцијални проблеми отупели су и умртвили народ, који сада скоро да се и не сећа да је 1999. једва спасао живу главу и да је постојала озбиљна намера де се од тврдоглаве брдовите земље направи „тепих”.

Један од многих репова који се вуку и после десет година је и шта учинити са траговима бомбардовања. У Улици кнеза Милоша у Београду још увек стоје две полусрушене зграде Генералштаба, које не дају да зуб времена уништи сећање на дане када нам је Аврам Израел свима долазио у домове. Сигуран сам да архитекта Никола Добровић није ни сањао да ће његово животно дело, за које је добио Октобарску награду, пола века касније бити предмет хамлетовске дебате: срушити или не срушити питање је сад? Јавност је и по овом питању, као и у свему осталом, поново поларизована. Многи мисле да би „српске близнакиње” требало докусурити и тако коначно завршити са једним поглављем у нашој историји. Има и оних којима су Добровићеве зграде камен спотицања у њиховом настојању да Србију пошто-пото, на главачке, утерају у НАТО. С друге стране, једном делу грађана, у које и сам спадам, оне су временом постале много више од грађевине и атрактивне локације у самом центру града – можда и последњи подсетник Београђанима на људске жртве, које се изгледа брже заборављају од срушених бетонских блокова и почупане арматуре. По правилу, сваки странац који дође у Београд не може да не примети огромну рушевину усред града, а кад добије одговор на своју знатижељу, није неприметан трачак стида који му на тренутак пређе преко лица. Тај тренутак некад значи много више од свих напора наше дипломатије да убеди свет да неправду барем једном назове правим именом.

Не бих волео да ми, заборављајући шта се овде догодило пре само једне деценије, сутра као приправник у северноатлантској алијанси, дајемо подршку да се поново неко „милосрдно миропомаже” осиромашеним уранијумом или да шаљемо наше војнике да огњем и мачем донесу демократију у неку „примитивну”, нафтом богату земљу. Економско и културно повезивање са Европом и целим светом не мора да значи и постављање ракета на нашим границама и отварање логора за све сумњивце што једу кус-кус и фурају бркове. Због тога би „српске близнакиње” можда требало оставити ту где јесу и претворити их у маузолеј свих невиних, скоро заборављених жртава. Добро их осветлити да буду видљиве свакоме ко зна шта је неправда и не жели да се она понавља.

Члан групе „Београдски синдикат”