Боље сам прошао него што сам очекивао

Специјално за „Политику”
Беч – Од марта до јуна 2009, у бечком Архитектур центру отворена је монографска изложба архитектонског стваралаштва Богдана Богдановића, названа „Уклети неимар” по његовом истоименом роману (2001). Фотографије, цртежи, филмски и текстуални материјал аранжирани су у фантастичном просторном решењу архитектонског бироа БВМ, у витринама које лелујају на танким конопцима, негде између скоре, неразумљиве југословенске прошлости и конфузне политичке садашњице.

Кустос изложбе је историчар уметности Иван Ристић, а садржају изложбеног каталога „Уклети неимар. Сећања и утопија у Титовој Југославији”, поред Ристића, својим есејима су допринели Драгана Миловановић, Владимир Вуковић, словеначки архитекта Урша Комац, Фридрих Ахлајтнер и Хајке Карге.

Интервју са Богданом Богдановићем водили смо у његовом бечком дому.

На отварању изложбе „Уклети неимар”, директор Архитектур центра Дитмар Штајнер је званицама показао карту Југославије на којој су обележени сви Ваши споменици који су данас део једне нове реалности.

То је сада интересантна тема због тога што сам са споменицима присутан у шест нових држава. Како ће их једног дана било која од њих третирати, велико је питање. Споменици су ауторски моји али да ли то сада, конкретно у Хрватској, спада у хрватску или српску архитектуру остаје нерешено питање до будућих дефиниција. Ту ће бити натезања, вероватно и свађа, али архитектура је у таквим ситуацијама углавном географски условљена. Узмите за пример Русију која је у читавој својој историји имала пуно сјајних градитеља и то не само Руса него и Италијана, Француза и Енглеза, али све њихове грађевине се сматрају руском баштином. Због тога ће се, вероватно, оно што се од мојих споменика затекло у Хрватској такође водити под појмом хрватске архитектуре.

Неки од Ваших споменика, пре свега у Вуковару и Мостару, били су оштећени током 1990-их...

Одувек сам стрепео да ће моји споменици тако да заврше, да ће их неко једнога дана срушити. Они су сви настали у једној веома интересантној земљи, али на клизавом терену. Мислим да сам у неким својим причама и дисертацијама поменуо своје страхове. Мада, кад данас све саберем, мислим да сам боље прошао него што сам очекивао.

После Вашег протестног писма Слободану Милошевићу и отворене критике рата, замерили сте се многима. Зар Вам се не чини да на свим крајевима јавног спектра стоје људи чије је сећање селективно?

Сами сте наговестили одговор. У нашој је традицији да једне идоле смењујемо другима, о чему у нашој књижевности постоје јако добре комедије: на пример, Нушића и Домановића. Српско питање је питање опстанка и везаности за прошлост и традицију, а наша меморија је полумитска и позива се на некакве назовинепобитне чињенице. Једно се мора рећи – у разради чињеница смо велики мајстори, али када кажем „ми” ја ту не мислим искључиво на Србе већ и на већину наших комшија.

Два потписника писма упозорења српској културној јавности из 2002, Драган Великић и ви, бораве у Бечу. Случајност?

(/slika2)Све је било судбински предодређено да моја супруга и ја, почетком фебруара 1993, кренемо у Париз. Тамо смо се одмах срели са нашом емиграцијом која је ултрадесничарска, ако тако хоћете – четничка. Некако тек што смо стигли, украдени су нам пасоши. Када смо то хтели да пријавимо, са нама је у амбасаду запуцао директор Француског културног центра који је одлучио да им у наше име пренесе ту информацију. Изашао је блед ко крпа са речима: па они то већ знају! Схватили смо да Француска није место за нас. Моја супруга се у Београд вратила пре мене јер смо одлучили да је паметније да се одвојимо, сваки за себе, па ако један не стигне, да онај други може да диже галаму. Планирали смо да у Београду извадимо нове пасоше и да у Бечу будемо до 7. марта, за прославу седамдесетог рођендана Мила Дора коме сам, поводом промоције његове књиге, обећао текст успомена са наших заједничких извиђачких екскурзија из 1939. Међутим, чекање на пасоше је трајало два и по месеца.

У међувремену, кућу су нам ижврљали натписом „усташки стан Богдана Богдановића”, са стрелицом све до наших улазних врата. Моја супруга је уз помоћ једне девојке тај натпис читава два дана ацетоном скидала са зида. Тек што су га уклониле, освануо је други. Онда сам јој рекао да га остави да стоји. Ретко да је било дана када испред наше куће није стајала радознала руља. И тако, не лези враже, и „кућа” се узбудила. Комшије су нас кумиле да одемо, да њима не навлачимо невољу на врат.

Мило Дор, са којим се познајем од детињства, знао је да смо желели у Париз, а када је чуо шта нам се све издешавало, сместа нам је помогао. Прво смо у мају 2003. присуствовали књижевној вечери на којој су гостовали писци са простора бивше Југославије, а наш боравак у Бечу трајао је свега неколико дана. Нешто касније, Мило нам је помогао да останемо читав месец, овога пута у чувеној Кући за књижевнике у којој је боравио и Драган Великић. Потом нам је средио да нам се изда виза на шест месеци а ја сам, у међувремену, добио и стипендију од Института за југоисточну Европу.

Са вама је у Аустрију „избегла” и читава Ваша архива?

Баш зато што имам пуно пријатеља по музејима, знам да су наше културне институције у таквом хаосу и беди, да се тај ризик остављања не исплати. У Београду нису пропадале само успомене Богдана Богдановића већ, генерално, читаве архиве.

Када сам, својевремено, једном колеги поменуо да је најбоље да изнесем из земље то што имам, он ми је узвратио: „Не можеш то да радиш, то је национално добро.” Ја сам се мислио: национално добро на које су пљували… Када смо успели да изађемо из Београда и када сам, нема везе како, своју архиву изнео из земље, схватио сам да сам спасио своје животно дело, оно што сам у крајњој линији учинио за свој град. Мој договор са пријатељима у Бечу је да, једног лепог дана, када се стање у српској култури промени, Архитектур центар архиву свечано врати Београду. Поред фотографија и бележака у ту колекцију спада и 12.500 цртежа на којима је садашња изложба у Бечу мање-више базирана.

Да ли је ситуација у којој сте, у тако позним годинама, били принуђени да се отиснете у туђину била својеврсни шок?

Због свог преживљеног шиканирања и претњи нама је лакнуло када смо отишли. За мене је раније била непојмљива и најмања помисао да једног дана одем из Београда. У годинама после Другог светског рата архитекти су били веома тражени. Имао сам понуде да се запослим по великим европским бироима, што се мени онда чинило смешним јер нисам могао да замислим живот без Београда. А онда је дошао тренутак када сам морао да одем, јер мој град који сам волео и познавао није више постојао.

Недавно сам прихватио да будем члан овдашње Академије на шта сам раније гледао са висине. А сада се нешто размишљам, ако ништа друго, некога ће то доле у Београду веома насекирати.

Гајите веома тесне везе са бечким Архитектур центром који Вам је у својим просторијама чак уприличио прославу 80. рођендана...

Та сарадња постоји већ више од деценије. Ми, између осталог, делимо мишљење да је Српска академија наука бандитска јер нема Одсек за архитектуру. Ове године Архитектур центар је окренут према источној Европи, а посебно према Балкану. На јесен ће бити приређена изложба „Балканологија. Нова архитектура и урбани феномени југоисточне Европе”.