Завера Уга Чавеса против Раула Кастра

Од нашег дописника
Вашингтон, 25. марта – Куба очекује да поплава америчких зелених новчаница натопи усахло поднебље изолованог острва, после одлуке Вашингтона да олабави режим дознака америчких Кубанаца из Мајамија и других крајева САД. Са новим мерама, по којима се знатно проширује дефиниција „најуже породице“, прилив новца из САД повећаће се за око 500 милиона долара годишње, а амерички Кубанци моћи ће знатно чешће него до сада да путују у своју домовину. И да тамо троше много више пара.

Но још много више се очекује од даљег лабављења полувековног ембарга којим су САД, надајући се да кажњавају комунистички режим, у ствари ојадиле обичне становнике тропског острва у суседству.

По теорији Хорхеа Кастанеде, бившег мексичког шефа дипломатије, сада професора међународних односа на њујоршком универзитету, једног од најугледнијих америчких „кубанолога”, смене у најужем руководству на Куби уследиле су када је Раул Кастро открио заверу за своје смакнуће коју је наводно припремао венецуелански председник Уго Чавес у ортаклуку са најтврђим језгром „фиделиста”. Карлос Лаге, до пре десетак дана вицепремијер, од деведесетих година суверено је водио кубанску економску политику и важио је за најозбиљнијег кандидата у наслеђивању Фидела и Раула Кастра. Смењен је без детаљнијег објашњења, заједно са донедавним министром спољних послова, млађаним Фелипеом Пересом Рокеом, који је такође фигурирао као човек који ће најдоследније заменити остарелу браћу на челу државе.

По Кастанеди, „Лаге и Перес Роке смишљали су најмање месец дана пуч да збаце или смене Раула са његовог положаја. Они су били регрутовани од стране венецуеланског Уга Чавеса који је покушао да добије подршку других латиноамеричких лидера”.

Разлози за заверу су борба за власт, али и страх да ће Раул, притиснут озбиљним економским недаћама, после братовљеве смрти, прихватити економске и политичке реформе као услов за укидање америчких санкција. У томе су видели – како сматра Кастанеда, који је своју теорију кратко изложио у америчком „Њусвику”, а потом је широко разрадио у буеносајреском „Кларину” – „издају револуције и почетак њеног краја”.

То би била само последња од многих завера о којима се шушкало још од 1959. када је Фидел Кастро стао на чело Кубе. Али, као и обично, Кастро (овога пута Раул) је прозрео заверу „можда и пре самих завереника” (Кастанеда). Раул је са сакупљеним доказима које су му доставили војни обавештајци отишао код оболелог Фидела: рекао му је да бира између њега и ове двојице издајника, потпомогнутих Чавесом. Фидел је, разочаран својим старим саборцима, изабрао брата. Онда је позвао Чавеса на острво и предочио му две могућности: да се одрекне завереника и настави са економском подршком Куби, или да изгуби подршку кубанских обавештајаца, што би га учинило рањивијим на покушаје пучева и атентата. Чавес је одлучио да се држи браће Кастро.

Фидел је, како су ишчитали искусни кубанолози, очитао лекцију свом „духовном сину” Угу Чавесу користећи спортске метафоре. У „Рефлексијама вашег друга” приговорио је свом венецуеланском пријатељу да „није у стању да разуме надмоћност остарелих кубанских бејзбол играча над младим снагама венецуеланског бејзбол тима”.

Из Каракаса су преко „Перфила”, новог дневног листа из Буенос Ајреса, стигли полудемантији ове теорије: један неименовани високи функционер из Чавесовог окружења признао је разлике између Рауловог „вијетнамизованог” и Чавесовог „истинског социјализма”. Чавес се, по њему, није изјаснио о смени кубанских функционера, јер нема ништа против Лагеа и Рокеа. Али, апсурдно је и помислити, додаје исти извор, да је Чавес смишљао заверу против Кастра, јер венецуелански председник о конспирацијама све зна. Не би било логично да је он смишља са Рокеом и Лагеом, кад зна да обавештајну службу на Куби држи партија којом суверено управљају браћа.

Са друге стране, амерички политиколог и члан независног Центра за међуамерички дијалог Данијел Ериксон истиче разлике у ставовима и циљевима САД и Европске уније када је у питању ритам промена на Куби. И Брисел и Вашингтон желе нормализацију односа са Хаваном, али се залажу за различити темпо. По Ериксону, Вашингтон би волео да режим Раула Кастра падне и да уступи место демократској транзицији. Европска унија, са своје стране, прижељкује „постепене промене” и страхује од хаоса који би могао да наступи услед наглих заокрета.

Аналитичари се у међувремену надмећу у проценама ко ће бити прави наследник браће Кастро. Без потцењивања Фиделових вештина, којима је надживео десет америчких председника, они подсећају да ни Мао ни Стаљин нису умели да за живота изаберу праву личност за наследника..