Јавна срамота

Увек је забавно посматрати реакцију јавног мњења (и хтења) на разне визије, али понајвише на чувену тријаду: Бео-визија и Евро-визија, обједињено понуђене пуку кроз теле-визију. На сва звона се галами о томе како ће нас наш представник обрукати, јер, забога, такмичар није довољно озбиљан за онакво гротло културе и укуса какво је Евровизија. Људи пене од беса што је Беовизија евентуално намештена, као да је у томе круцијални проблем онога што се назива јавним сервисом, а то чине са већим бесом него да је објављена једногодишња обустава производње хлеба и пецива. Дирни паору у хлеб слободно, али у игре – ни под разно: као да је континуум просторвремена доведен у питање шустерским увидом у плакар Марка Кона и космополитском му ципелом. По обичају, док се бавимо „великим текмама” које нас се савршено не тичу, губимо „на мале голове”, који нас хефтају директно у главу: ако сте мислили да РТС поткопава културну свест грађанина просечног овим или оним исходом Беовизије, обришите ту имбецилну пену с усана или је макар избалавите по правом проблему. Роните крокодилске сузе над културом? Океј, хајмо о томе.

Зашто већ годинама немам телевизор? Кренимо из другог угла, а зашто бих га имао? Програми су још гаднији него на дан кад сам донео ту одлуку. Ево шта се установи ако одлучиш да свега недељу дана пратиш РТС. Због заседања скупштине, суђења у Хагу и разноврсних спортских догађаја, емисије о култури се не емитују, скраћују или премијерно емитују након поноћи, понекад и у пет ујутру. Често служе као минијатуре за допуну програма и попуњавање простора, рецимо, између полувремена „важних” рукометних сусрета две пријатељске земље. Вероватно се ауторима ваља прича да је то, заправо, одлично за њихове емисије јербо је тада гледаност највећа. Културно-образовни програм очигледно се сматрадосадним за ширу јавност, па се зато емитује само на другом каналу и само онда кад нема светог тројства (у име скупштине и спорта и „Светога Шешеља”, лака ти земља, културо – амин!).Иако постоје редакције културно-образовног програма, откупљују се емисије приватних продукција, сасвим сигурно за бесне паре, којих званично нема. Домаћа рок музика узнемирава просечног гледаоца што доказује да се он и даље дефинише описом поносног осамдесетогодишњег гласача – фана Мире Марковић; зато се та музика не емитује или се емитује у малим дозама, провучена кроз интервјуе у понеким емисијама из културе (о чијим терминима већ рекосмо коју),док музичку редакцију највише занимају фантастични музички домети Бео-и-Евровизије. Волео бих да је циљ доброг дела програма спасење умирућег српског села, али много пре бих рекао да оваква навала серија о селу у комбинацији са „Жикином шареницом” има сасвим другачију сврху: убеђивање мештана малих места и села да са друге стране житне пољане не постоји свет него се ту налази ивица диск-света, са које се пада у амбис. Што ће рећи, „све је исто, само њега нема” – РТС и даље ради на томе да се просечни гледалац убеди да је свиња и да му није дато да види небо, и горе: овде се негира да небо уопште постоји, па се жели да свиња слави што је свиња и спокојно причека клање. То је све облик насиља, осим што је и беспредметно: све домаће телевизије које јавно иступају против Пинка заправо ратују с њим преписујући пинковски арсенал оружја против културе. Тиме му само помажу да буде још гледанији, јер Пинк то ради скупље и оку лепше. А ја сам велики фан и Пинка и Марка Кона и „Операције тријумф”, па све пуцам од среће док пишем овакве ствари.

Онда, ’оћете још о Беовизији? Срам вас било.