Javna sramota

Uvek je zabavno posmatrati reakciju javnog mnjenja (i htenja) na razne vizije, ali ponajviše na čuvenu trijadu: Beo-vizija i Evro-vizija, objedinjeno ponuđene puku kroz tele-viziju. Na sva zvona se galami o tome kako će nas naš predstavnik obrukati, jer, zaboga, takmičar nije dovoljno ozbiljan za onakvo grotlo kulture i ukusa kakvo je Evrovizija. Ljudi pene od besa što je Beovizija eventualno nameštena, kao da je u tome krucijalni problem onoga što se naziva javnim servisom, a to čine sa većim besom nego da je objavljena jednogodišnja obustava proizvodnje hleba i peciva. Dirni paoru u hleb slobodno, ali u igre – ni pod razno: kao da je kontinuum prostorvremena doveden u pitanje šusterskim uvidom u plakar Marka Kona i kosmopolitskom mu cipelom. Po običaju, dok se bavimo „velikim tekmama” koje nas se savršeno ne tiču, gubimo „na male golove”, koji nas heftaju direktno u glavu: ako ste mislili da RTS potkopava kulturnu svest građanina prosečnog ovim ili onim ishodom Beovizije, obrišite tu imbecilnu penu s usana ili je makar izbalavite po pravom problemu. Ronite krokodilske suze nad kulturom? Okej, hajmo o tome.

Zašto već godinama nemam televizor? Krenimo iz drugog ugla, a zašto bih ga imao? Programi su još gadniji nego na dan kad sam doneo tu odluku. Evo šta se ustanovi ako odlučiš da svega nedelju dana pratiš RTS. Zbog zasedanja skupštine, suđenja u Hagu i raznovrsnih sportskih događaja, emisije o kulturi se ne emituju, skraćuju ili premijerno emituju nakon ponoći, ponekad i u pet ujutru. Često služe kao minijature za dopunu programa i popunjavanje prostora, recimo, između poluvremena „važnih” rukometnih susreta dve prijateljske zemlje. Verovatno se autorima valja priča da je to, zapravo, odlično za njihove emisije jerbo je tada gledanost najveća. Kulturno-obrazovni program očigledno se smatradosadnim za širu javnost, pa se zato emituje samo na drugom kanalu i samo onda kad nema svetog trojstva (u ime skupštine i sporta i „Svetoga Šešelja”, laka ti zemlja, kulturo – amin!).Iako postoje redakcije kulturno-obrazovnog programa, otkupljuju se emisije privatnih produkcija, sasvim sigurno za besne pare, kojih zvanično nema. Domaća rok muzika uznemirava prosečnog gledaoca što dokazuje da se on i dalje definiše opisom ponosnog osamdesetogodišnjeg glasača – fana Mire Marković; zato se ta muzika ne emituje ili se emituje u malim dozama, provučena kroz intervjue u ponekim emisijama iz kulture (o čijim terminima već rekosmo koju),dok muzičku redakciju najviše zanimaju fantastični muzički dometi Beo-i-Evrovizije. Voleo bih da je cilj dobrog dela programa spasenje umirućeg srpskog sela, ali mnogo pre bih rekao da ovakva navala serija o selu u kombinaciji sa „Žikinom šarenicom” ima sasvim drugačiju svrhu: ubeđivanje meštana malih mesta i sela da sa druge strane žitne poljane ne postoji svet nego se tu nalazi ivica disk-sveta, sa koje se pada u ambis. Što će reći, „sve je isto, samo njega nema” – RTS i dalje radi na tome da se prosečni gledalac ubedi da je svinja i da mu nije dato da vidi nebo, i gore: ovde se negira da nebo uopšte postoji, pa se želi da svinja slavi što je svinja i spokojno pričeka klanje. To je sve oblik nasilja, osim što je i bespredmetno: sve domaće televizije koje javno istupaju protiv Pinka zapravo ratuju s njim prepisujući pinkovski arsenal oružja protiv kulture. Time mu samo pomažu da bude još gledaniji, jer Pink to radi skuplje i oku lepše. A ja sam veliki fan i Pinka i Marka Kona i „Operacije trijumf”, pa sve pucam od sreće dok pišem ovakve stvari.

Onda, ’oćete još o Beoviziji? Sram vas bilo.