Оригинал фалсификата

Редакцији "Политике" јуче је, са скривене адресе и од непознатог пошиљаоца, стигао факсимил једног документа који носи заглавље Амбасаде САД у Београду и који наликује наводном "интерном документу" ове амбасаде који је лидер ЛДП-а Чедомир Јовановић прошле недеље прогласио крунским доказом за своју оптужбу да Мирослав Мишковић "шаље своје емисаре" у америчку амбасаду и да председника Србије и владу представља као своје "службенике", гарантујући њихову кооперативност у пружању независности Косову. И овај документ неуком оку може да делује веома уверљиво и веродостојно: по форми личи на меморандум амбасаде, амерички грб и орлови се уредно налазе тамо где им је место. И уопште, делује веома познато, јер садржи из штампе познат стари списак једног броја грађана Србије које је бивши амерички амбасадор Мајкл Полт још 2005. године ставио на "црну листу" оних који због корупције не могу да добију визу за САД.

Две су невоље са факсом непознатог дародавца: прва је што списак није потпун, односно што је на оригиналној листи Амбасаде САД из 2005. било барем још десетак звучних имена поред оних која су јуче стигла факсом у редакцију "Политике", а друга је што списак ионако више није важећи (неки тајкуни из Милошевићевог времена су у међувремену успели да се скину са "црне листе").

Потврдило се још једном да, и у новинарству и у политици, даровима ипак треба пажљиво погледати у зубе, нарочито кад долазе из анонимних извора. Део "документа" који је "Политика" јуче примила се, наиме, у длаку поклапа са прилозима (под словом А) којим је Чедомир Јовановић допунио своју кривичну пријаву против "злочиначког удружења" у које је сврстао пола државног врха Србије и добар део медија. У "Политику" је стигло више страница тобожњих интерних докумената Амбасаде САД него што је господин Јовановић приложио уз своју пријаву, па је тешко закључити да ли је он имао на располагању читаве документе или само њихове делове, да ли их је селекционисао и наменски раздвојио, или је то неко учинио пре него што су стигли у његове руке. Ипак, за претпоставити је да је лидер ЛДП-а и некадашњи блиски сарадник Зорана Ђинђића морао уочити да се у доказима, које је сам навео у корист тврдњи из његове сопствене кривичне пријаве, налазе и веома компромитујуће оптужбе на рачун Зорана Ђинђића. Тако се, на пример, у наводном интерном документу Амбасаде који је Јовановић приложио тужби, тврди да је Мирослав Мишковић "користио свој финансијски утицај на владу Зорана Ђинђића и Демократску странку у Београду како би искључио и обесхрабрио потенцијалне стране инвеститоре, попут француске Леклерк корпорације, и да је тим путем себи обезбедио "потпуни монопол" на увоз, дистрибуцију и продају одређене робе широке потрошње у Србији. (Неке гадости о Зорану Ђинђићу које су изнесене у текстовима из "Таблоида" Милована Бркића, и које су такође део Јовановићевих "прилога" уз кривичну пријаву, не могу се прештампавати у породичном листу какав је "Политика".)

Није једини проблем са "интерним документима" овог типа што их се институција из које наводно потичу званично два пута одрекла. Проблем је и то што они који знају како овакви папири у пракси изгледају (бивше и садашње америчке дипломате које нису директно укључене у најновију аферу) упозоравају да документу који је у јавност изнео Чедомир Јовановић недостаје неколико важних детаља. Први и најважнији су имена, поготово име пошиљаоца. У документу који су објавили Б92 и Чедомир Јовановић пише да је пошиљалац интерног меморандума "ПОЛ", што би требало да буде ознака за политичку секцију Амбасаде. У пракси се, међутим, увек наводи име пошиљаоца, односно конкретни члан Политичке секције који шаље допис амбасадору (посредством DCM-a, Deputy Chief of Mission, односно отправника послова, што је у мају ове године, када је документ наводно срочен, био Родерик Мур, који се сада налази на положају америчког амбасадора у Црној Гори). Ако је документ "фризиран" како би се замео траг аутору, немогуће је знати да ли је још нешто, осим уводног дела, дотерано или "фризирано". У томе је прави проблем са утврђивањем веродостојности оваквог папира, поготово када га се Амбасада САД одриче. Нејасно је како би ту могао помоћи јавни тужилац у Србији, осим ако се донатор документа, чији идентитет Јовановић или штити, или не познаје, не појави да о томе сведочи у јавности.