Original falsifikata

Redakciji "Politike" juče je, sa skrivene adrese i od nepoznatog pošiljaoca, stigao faksimil jednog dokumenta koji nosi zaglavlje Ambasade SAD u Beogradu i koji nalikuje navodnom "internom dokumentu" ove ambasade koji je lider LDP-a Čedomir Jovanović prošle nedelje proglasio krunskim dokazom za svoju optužbu da Miroslav Mišković "šalje svoje emisare" u američku ambasadu i da predsednika Srbije i vladu predstavlja kao svoje "službenike", garantujući njihovu kooperativnost u pružanju nezavisnosti Kosovu. I ovaj dokument neukom oku može da deluje veoma uverljivo i verodostojno: po formi liči na memorandum ambasade, američki grb i orlovi se uredno nalaze tamo gde im je mesto. I uopšte, deluje veoma poznato, jer sadrži iz štampe poznat stari spisak jednog broja građana Srbije koje je bivši američki ambasador Majkl Polt još 2005. godine stavio na "crnu listu" onih koji zbog korupcije ne mogu da dobiju vizu za SAD.

Dve su nevolje sa faksom nepoznatog darodavca: prva je što spisak nije potpun, odnosno što je na originalnoj listi Ambasade SAD iz 2005. bilo barem još desetak zvučnih imena pored onih koja su juče stigla faksom u redakciju "Politike", a druga je što spisak ionako više nije važeći (neki tajkuni iz Miloševićevog vremena su u međuvremenu uspeli da se skinu sa "crne liste").

Potvrdilo se još jednom da, i u novinarstvu i u politici, darovima ipak treba pažljivo pogledati u zube, naročito kad dolaze iz anonimnih izvora. Deo "dokumenta" koji je "Politika" juče primila se, naime, u dlaku poklapa sa prilozima (pod slovom A) kojim je Čedomir Jovanović dopunio svoju krivičnu prijavu protiv "zločinačkog udruženja" u koje je svrstao pola državnog vrha Srbije i dobar deo medija. U "Politiku" je stiglo više stranica tobožnjih internih dokumenata Ambasade SAD nego što je gospodin Jovanović priložio uz svoju prijavu, pa je teško zaključiti da li je on imao na raspolaganju čitave dokumente ili samo njihove delove, da li ih je selekcionisao i namenski razdvojio, ili je to neko učinio pre nego što su stigli u njegove ruke. Ipak, za pretpostaviti je da je lider LDP-a i nekadašnji bliski saradnik Zorana Đinđića morao uočiti da se u dokazima, koje je sam naveo u korist tvrdnji iz njegove sopstvene krivične prijave, nalaze i veoma kompromitujuće optužbe na račun Zorana Đinđića. Tako se, na primer, u navodnom internom dokumentu Ambasade koji je Jovanović priložio tužbi, tvrdi da je Miroslav Mišković "koristio svoj finansijski uticaj na vladu Zorana Đinđića i Demokratsku stranku u Beogradu kako bi isključio i obeshrabrio potencijalne strane investitore, poput francuske Leklerk korporacije, i da je tim putem sebi obezbedio "potpuni monopol" na uvoz, distribuciju i prodaju određene robe široke potrošnje u Srbiji. (Neke gadosti o Zoranu Đinđiću koje su iznesene u tekstovima iz "Tabloida" Milovana Brkića, i koje su takođe deo Jovanovićevih "priloga" uz krivičnu prijavu, ne mogu se preštampavati u porodičnom listu kakav je "Politika".)

Nije jedini problem sa "internim dokumentima" ovog tipa što ih se institucija iz koje navodno potiču zvanično dva puta odrekla. Problem je i to što oni koji znaju kako ovakvi papiri u praksi izgledaju (bivše i sadašnje američke diplomate koje nisu direktno uključene u najnoviju aferu) upozoravaju da dokumentu koji je u javnost izneo Čedomir Jovanović nedostaje nekoliko važnih detalja. Prvi i najvažniji su imena, pogotovo ime pošiljaoca. U dokumentu koji su objavili B92 i Čedomir Jovanović piše da je pošiljalac internog memoranduma "POL", što bi trebalo da bude oznaka za političku sekciju Ambasade. U praksi se, međutim, uvek navodi ime pošiljaoca, odnosno konkretni član Političke sekcije koji šalje dopis ambasadoru (posredstvom DCM-a, Deputy Chief of Mission, odnosno otpravnika poslova, što je u maju ove godine, kada je dokument navodno sročen, bio Roderik Mur, koji se sada nalazi na položaju američkog ambasadora u Crnoj Gori). Ako je dokument "friziran" kako bi se zameo trag autoru, nemoguće je znati da li je još nešto, osim uvodnog dela, doterano ili "frizirano". U tome je pravi problem sa utvrđivanjem verodostojnosti ovakvog papira, pogotovo kada ga se Ambasada SAD odriče. Nejasno je kako bi tu mogao pomoći javni tužilac u Srbiji, osim ako se donator dokumenta, čiji identitet Jovanović ili štiti, ili ne poznaje, ne pojavi da o tome svedoči u javnosti.