Касно је за хероје

Ин­три­ган­тан со­ци­о­кул­ту­ро­ло­шки кон­текст срп­ске пре­сто­ни­це зна­чај­но бо­ји ре­цеп­ци­ју но­ве биоскоп­ске пре­ми­је­ре до­ма­ћег фил­ма „Бе­о­град­ски фан­том“, де­би­тан­та Јо­ва­на Ђор­ђе­ви­ћа. Са једне стра­не – не­дав­ни ствар­ни тра­гич­ни до­га­ђај у ко­ме по­ли­ца­јац уби­ја мла­ди­ћа ко­ји во­зи­лом про­ла­зи на цр­ве­но све­тло и не за­у­ста­вља се, а са дру­ге стра­не – по­нов­на ева­лу­а­ци­ја и уметничкокри­тич­ка ре­цеп­ци­ја ли­ка и де­ла Јо­си­па Бро­за у ак­ту­ел­ној по­став­ци „Ефе­кат Ти­то: Харизма као по­ли­тич­ка ле­ги­ти­ма­ци­ја“ у Му­зе­ју исто­ри­је Ју­го­сла­ви­је.

За­сно­ван на исти­ни­тим до­га­ђа­ји­ма из 1979, де­се­то­днев­ним ег­зи­би­ци­ја­ма лу­дих во­жњи укра­де­ним бе­лим „пор­ше­ом”, ко­је би се у све­тлу са­вре­ме­не умет­нич­ке прак­се мо­гле свр­ста­ти у се­ри­ју перформан­са, „Бе­о­град­ски фан­том“ пред­ста­вља, у окви­ри­ма са­вре­ме­ног срп­ског фил­ма (од 2000. до да­нас) сво­је­вр­стан жан­ров­ски ис­ко­рак у тзв. до­ку-фик­ци­ју, игра­ни филм са еле­мен­ти­ма докумен­та­ри­зма. Вла­да Ва­си­ље­вић, али­ас Фан­том, бе­о­град­ски ман­гуп, шме­кер, из­дво­јио се као иде­ал­на ур­ба­на фи­гу­ра за ко­лек­тив­ну про­јек­ци­ју жуд­ње за сло­бо­дом, ин­ди­ви­ду­а­ли­змом (на­су­прот ко­лек­ти­ви­зму ју-со­ци­ја­ли­зма) ис­пи­ти­ва­ње гра­ни­ца ауто­ри­те­та (на­мет­ну­тог си­сте­мом др­жав­ног апа­ра­та и по­ли­ци­је) и, ко­нач­но, за ри­ва­ли­за­ци­ју са ибер-фи­гу­ром Јо­си­па Бро­за.

Те је­се­ни 1979. бу­ду­ћи на Са­ми­ту не­свр­ста­них у Ха­ва­ни, Броз је сим­бо­лич­ки од­су­тан Отац-Бог, божан­ство пред ко­лап­сом – умре­ће на­ред­не го­ди­не и озна­чи­ти по­че­так кра­ја ју­го­сло­вен­ског сна. Фан­том је мла­ди бун­тов­ни Син ко­ји ру­ши по­ре­дак. И док култ­на „Зе­мљо мо­ја“ у ин­тер­пре­та­ци­ји Исме­те Кр­ва­вац („И док ја ни­сам ту, по­крај ње, да ску­па пре­да­мо се сну...”)  пра­ти увод­не ка­дро­ве фил­ма, ра­за­ра се иде­ја на­ци­је и зе­мље, на­су­прот ми­то­ло­ги­за­ци­ји Гра­да, де­ка­ден­ци­је, ха­ри­зме и сти­ла, оли­че­ног у ти­пич­но ро­ман­ти­чар­ско-тра­гич­ном хе­ро­ју, Фан­то­му. Не­у­хва­тљи­вом, што из­ра­ња као фан­та­зам, при­ка­за, го­то­во ха­лу­ци­на­ци­ја - не као сан-иде­а­ли­за­ци­ја већ као сан-симп­том, симптом опре­си­је. Не­му­штост про­та­го­ни­сте (Фан­том у ту­ма­че­њу мла­дог Ми­лу­ти­на Ми­ло­ше­ви­ћа) ње­го­ва не­вер­бал­на ко­му­ни­ка­ци­ја са гра­ђа­ни­ма, спек­та­ку­лар­не во­жње и бек­ства од бе­о­град­ске по­ли­ци­је, ам­би­ва­лент­на по­зи­ци­ја пре­ступ­ни­ка-хе­ро­ја, кла­си­фи­ку­ју га у мит, ко­ји са са­вре­ме­ним мла­дим гле­да­о­цем ре­зо­ни­ра чак и кроз сти­ли­за­ци­ју ра­њи­вог, са­ња­лач­ког и уса­мље­ног емоклинца.

(/slika2)По ак­цен­то­ва­њу из­ра­зи­тог ин­ди­ви­ду­а­ли­зма про­та­го­ни­сте, „Бе­о­град­ски фан­том“ Јо­ва­на Ђор­ђе­ви­ћа за­у­зе­ће по­себ­но ме­сто у са­вре­ме­ној до­ма­ћој ки­не­ма­то­гра­фи­ји, ко­ја је до­ско­ра би­ла на умо­ру а да­нас вол­шеб­но вас­кр­са­ва из­ра­ња­њем не­ко­ли­ци­не срп­ских mo­vie-brats („филм­ска дери­шта“ је ети­ке­та ко­ја је обе­ле­жи­ла аме­рич­ке си­не­а­сте се­дам­де­се­тих – Спил­берг, Скор­се­зе, Ко­по­ла, Лу­кас). Вре­ме ће по­ка­за­ти да ли су „Ми­лош Бран­ко­вић“ Не­бој­ше Ра­до­са­вље­ви­ћа и скорашњи „Жи­вот и смрт пор­но бан­де“ еnfant ter­ri­blea Мла­де­на Ђор­ђе­ви­ћа са­мо ин­ци­ден­ти, или пак за­и­ста но­ва стру­ја бес­ком­про­ми­сних „де­ри­шта“ чи­ја се оства­ре­ња по сво­јим мрач­ним поетикама ди­фе­рен­ци­ра­ју у од­но­су на пре­по­зна­тљи­ви и свет­ски на­гра­ђи­ва­ни оквир – по­гла­ви­то опус Ср­да­на Го­лу­бо­ви­ћа („Ап­со­лут­них сто“, „Клоп­ка“), Оле­га Нов­ко­ви­ћа („Нор­мал­ни љу­ди“, „Су­тра ују­тру“) Сте­фа­на Ар­се­ни­је­ви­ћа („Љу­бав и дру­ги зло­чи­ни“) као и на де­би­тан­те Ива­на Жив­ко­ви­ћа („Ха­дер­сфилд“) и Дар­ка Лун­гу­ло­ва („Та­мо и ов­де“) ко­ји до­но­се сна­жне ре­флек­си­је на са­вре­ме­ни тран­зи­ци­о­ни тре­ну­так са еле­мен­ти­ма со­ци­јал­не дра­ме.

Исти кон­текст али кроз ко­мич­но-па­ро­дич­ни дис­курс тре­ти­ра­ју и Ра­ша Ан­дрић („Му­ње!“, „Кад порастем би­ћу Кен­гур“) и Ми­ро­слав Мом­чи­ло­вић („Се­дам и по“) док пот­пу­но апарт­но сто­ји суп­тил­ни и хер­ме­тич­ни филм­ски ру­ко­пис је­ди­не срп­ско-цр­но­гор­ске ре­ди­тељ­ке ду­го­ме­тра­жних фил­мо­ва Мари­је Пе­ро­вић („Опет па­ку­је­мо мај­му­не“, „Гле­дај ме“) или пак ан­дер­гра­унд крип­то-по­е­ти­ка авангард­ног Ми­лу­ти­на Пе­тро­ви­ћа („Зе­мља љу­ба­ви, исти­не и сло­бо­де“, „Југ-Ју­го­и­сток“). По­себ­но се из­два­ја и жа­нр-екс­пе­ри­мен­та­тор Де­јан Зе­че­вић (са сле­шер хо­ро­ром „ТТ син­дром“, треш комедијом „Ма­ла ноћ­на му­зи­ка“ и озбиљ­ним по­ли­тич­ким три­ле­ром „Че­твр­ти чо­век“) ко­ји упра­во кроз жа­нр и арт­фи­ци­јел­ност ре­флек­ту­је хи­сте­ри­чан по­сле­рат­ни тре­ну­так, што кроз при­зму тинејџпо­пу­ла­ци­је чи­ни и крос-жан­ров­ски ори­јен­ти­сан Сте­ван Фи­ли­по­вић („Шеј­та­нов рат­ник“). У овој де­ка­ди је, ре­ци­мо, пер­ја­ни­ца мла­дог срп­ског фил­ма, Ср­ђан Дра­го­је­вић, на­кон та­ко­ђе транзици­о­ног кон­тек­ста ис­по­ста­вље­ног кроз по­ро­дич­ну и ти­нејџ ро­ман­тич­ну ко­ме­ди­ју „Ан­ђе­ли 2“ за­у­зео по­зи­ци­ју ре­тро-сти­ли­за­ци­је са „Све­тим Ге­ор­ги­јем“. Но, по­ме­ну­та трој­ка (Јо­ван Ђор­ђе­вић, Не­бој­ша Ра­до­са­вље­вић и Мла­ден Ђор­ђе­вић) по­нај­ви­ше до­но­си ре­фе­рен­це на цр­ни та­лас као нај­ре­ле­вант­ни­ју умет­нич­ку ре­флек­си­ју епо­хе ше­зде­се­тих и се­дам­де­се­тих и из­два­ја се у од­но­су на по­ме­ну­ти мејнстрим мла­де срп­ске ки­не­ма­то­гра­фи­је сна­жним ме­та­филм­ским ре­ги­стром. „Бе­о­град­ски фан­том“ отва­ра про­стор мно­гих кри­тич­ких чи­та­ња а ње­гов исто­вре­ме­но и про­во­ка­тив­ни и но­стал­гич­ни и ду­хо­ви­ти ру­ко­пис из­два­ја га из око­ва на­ту­ра­ли­стич­ко-ре­а­ли­стич­ких ин­тер­вен­ци­ја намет­ну­тих пост­ми­ло­ше­ви­ћев­ским тре­нут­ком.