ПОД ЗАСТАВОМ СОЦИЈАЛНЕ ПРАВДЕ

Да ли је економска криза са којом се Србија данас суочава „сопствене производње” или је само последица свега онога што се на економском плану догађа у свету? Хоће ли нови порези и намети који се најављују у Србији дискредитовати демократију и капитализам у очима просечног грађанина ове земље, довести до пораста антизападних осећања, можда чак и до привида „да је све била превара”?

Несумњиво, садашња криза у Србији има своје политичке и економске узроке. Политички део проистиче из неспособности Србије да створи један витални административни систем уместо некада једнопартијског режима који је дуго владао, а после вишестраначја које се претворило у партитократију феудалног типа.С друге стране, општи национални консензус постоји вероватно само око Косова, о свим другим политичким питањима таквог консензуса и нема. То додатно угрожава ефикасност владе, министри на челу министарстава примарно одговарају својим политичким странкама, председник владе не може да смени било којег министра без дозволе странке из које тај министар долази, што премијера баца у улогу скретничара. Не само што Србија има највећи број министарстава у свету у односу на број становника, већ и скоро сваки министар, част изузецима, има мноштво саветника и државних секретара. Министарски кабинети препуни су страначке елите која се, иначе, на слободном тржишту рада не може валоризовати. Број чланова администрације приближава се броју који је имала некадашња Југославија са 23 милиона становника.

Осам година, које је имала Србија да постави темеље једног виталног, демократског и капиталистичког поретка неповратно је проћердано. Пад индустријске производње, што је ММФ ових дана немилосрдно дијагностиковао, пре свега је последица неадекватног поступања са буџетом. После пара које смо сада добили од ММФ-а, скоро је сигурно да ћемо врло брзо тражити још. Неко би можда рекао, па шта, исто се то догађало и у бившој Југи. Јесте, с пропашћу оне државе људи су били вољни да поднесу ишчезавање и социјалних погодности и служби, али како сада, после толико година, уверити грађане на додатне и нове порезе на приходе и имовину.

Јер наше реформе нису довеле и до отварања нових радних места, као што се очекивало. Захваљујући либерализацији, краткорочни капитал завршио је у оним секторима привреде које је међународна заједница фаворизовала. Увоз је постао јефтинији, а извоз тежи. Улагања су могла да оду исто онако брзо као што су и дошла, у зависности од домаћег развоја или међународних финансијских трендова, што је у најгорем случају и изазвало кризу домаће валуте. Оне индустријске гране које су по традицији запошљавале и највећи број радника пропале су, а једина нова радна места која су отварана била су у фабрикама и компанијама које су радиле према посебним међународним прописима.

И усред свега тога, влада под заставом социјалне правде, заправо, сада ради на пројекту економске солидарности. Па привредно питање постаје и етичко питање. Влади се стога мора признати и храброст, јер оперисати моралом на овом плану у најмању руку је ризично. Наиме, под заставом социјалне правде могуће је и окупљање снага рестаурације. Платон се борио против иновацијама склоних атинских демократа, Лутер који је постулирао слободу хришћана, хтео је и да конзервира друштво. Глобализација, либерализована финансијска тржишта, размишљања у категоријама вредности деоница и трговина ослобођена свих окова важе за појам живости. Али, на којој основи?  

Новац даје огромну моћ, чије се дејство може разумети много теже него, рецимо, дејство митраљеза. Јер привреда важи за нешто неморално, за звер коју је тешко припитомити, посебно у преломним временима. Иако је још и Адам Смит поставио благостање нације као одређени морални постулат : добро је и корисно ако сви људи следе неки властити интерес. Још и тада други су га одмах напали да је то противречно.

Економија капитализма учи да морал треба примењивати економично, дакле штедљиво. Економску солидарност према ближњима није тешко практиковати, теже је помоћи људима које уопште и не познајемо, јер је тешко проценити економску позадину њихове невоље, а тиме и дејство помоћи. Наравно, људи живе у друштвима, а друштва су заједнице прерасподеле, чији припадници ако затреба морају да помогну једни другима. У српском случају, за почетак то би било: владавина закона, придржавање уговора и заштита својине.