Увек имам дозу носталгије

Дубравка Угрешић, хрватска књижевница која већ дуго година живи и ради у Холандији, прексиноћ је стигла у Београд да би вечерас у Центру за културну деконтаминацију (Павиљон Вељковић, Бирчанинова 21) одржала предавање на тему „О чему говоримо када говоримо о књижевности?” Разговор ће водити Дејан Илић, власник издавачке куће „Фабрика књига” која је до сада објавила скоро све књиге Дубравке Угрешић. Већ сутра, Дубравка Угрешић путује у Ужице где ће учествовати на књижевним сусретима „На пола пута” на који већ неколико година долазе писци из окружења. Наша саговорница је недавно номинована за једну од најпрестижнијих светских књижевних награда, „Ман Букер”, а тим поводом за наш лист каже да је све то „потпуно невероватно” а да је, с друге стране, „врло лепо наћи се на тако престижној листи, тим пре што се ове године на њој налазе имена књижевних ветерана и имена која нико није очекивао. Међу тим неочекиваним именима је и моје…”

Пишете на малом језику, али и по наградама које сте добијали и по броју превода на светске језике, рекло би се као да нема малих језика, већ само добрих књига.

То, наравно, јесте тако и није сасвим тако зато што су односи моћи у бизнису прилично јасни па, дакле, над свиме, па и над овим нашим делом света свакако доминира то најјаче тржиште, англоамеричко, односно пре свега америчко и сасвим сигурно није лако пробити се и доћи до превода. Али, с друге стране, постоји једна, рекла бих, потпуно охрабрујућа политика а то је да су писци из малих земаља, из непознатих земаља, из мање познатих средина добродошли што раније, вероватно, нису били. И то захваљујући разноразним разлозима…

Од којих би главни био?

Први разлог је, наравно, глобализација, други је само тржиште које је, само по себи, увек гладно новитета, а трећи фактор је постколонијални однос у којем велике културне средине желе, и заиста то јесу, да служе као медијатори па поклањају пажњу малим срединама које нису способне да се саме изборе.

То се, наравно, не може поредити са оном причом, политичком, о великом интересовању за субверзивну уметност Источне Европе…

Па, некада су ствари ишле, као што знате, између земаља источног блока на бази реципроцитета, где бивша Југославија није спадала, ми смо били арогантни у том смислу, мање смо преводили а више су преводили нас. То сада више не постоји, не постоји више интерес који је био блоковски када је сваки дисидент, што се не односи на нашу средину јер ми их нисмо имали али се односи на Совјетски Савез, био добродошао на Западу. То је време сада прошло.

Ја мислим да је субверзивност данас постала комерцијална флоскула. Ако имате сликаре који су стално субверзивни и стално продају своје уметнине за некакве милионе и милионе, чега било, као што то ради Демијан Херст са својим лобањама, онда то свакако не може да се зове субверзивном него високограђанском уметношћу.

Све је више људи који пишу књиге, и све је више медија који их промовишу. Идеологија тржишта?

Апсолутно. И медији, и тржиште су све. У оном тренутку када су се распале или су начете све те националне институције које су још некако држале те каноне, локалне, националне, све је то нагрижено због самог тржишта које врти све и свашта. Медији ту играју улогу коју им намеће тржиште, а ја још нисам чула да су медији промовисали некога ко, ионако, није познат на тржишту.

Књижевна критика очигледно нема више онај значај који је имала?

Њена улога је некако минорна зато што новине на Западу све мање места имају за њу па се све то свело на Интернет, а Интернет је демократско поље, имате блогере…

Да ли је то погубно по књижевност?

Па, не знам да ли је погубно, да ли је добро или не што неко не чита Мићико Какутани. Ја сам, рецимо, на блоговима наишла на пуно интелигентније, пуно опширније и пуно разумније реченице него што их можете добити од такозваних „јаких институција” као што је „Њујорк тајмс”.

Да ли и даље мислите да живимо у култури заборава?

То је врло тешко рећи, јер се ради о тржишту сећања. Ствари никада нису сасвим заборављене, оне искачу на најчудноватије начине… ево, идући овамо купила сам једну пасту за ципеле старе, југословенске производње, и одмах се присетила тог дизајна. Те убоге пастице продавала је једна жена на улици. Дакле, ствари никада нису сасвим изгубљене и једини је проблем у количини информација и у тој, ја бих рекла, демократичности памћења: свако памти свој фрагмент, свако памти нешто и, очито, то памћење, тај заборав или сећање мање су релевантни управо зато што се фокус, с правом или не, пребацио на лична сећања. Ни службена историја није више нешто на шта се можемо ослонити. Што ми најбоље знамо у овим нашим срединама…

Отишли сте пре више од десет година… Шта за Вас данас значи појам Источне Европе и Југославије?

Отишла сам 1993. Све се ствари мењају, и не можете сада нешто уловити што у сваком тренутку треба поново и поново артикулисати. Што год да кажете и јесте и није истина. Ја увек имам дозу носталгије кад откријем, још увек негде постојећу, Источну Европу какву сам знала. Али, то не значи ништа, то вероватно има свако. Шта мислим политички? Не знам шта да мислим јер је цела слика прилично хаотична али, сасвим сигурно, та једна култура – а ја мислим да то јесте била култура – те Источне Европе, она је ишчезла.

Анђелка Цвијић

------------------------------------------------

Идем да сретнем пријатеље

Сада када одете у Ужице, срешћете писце из окружења, Ненада Величковића из Сарајева, рецимо. Колико се и писци мењају са политичким променама?

– Наравно да се мењају, сведоци смо тога колико су се људи променили. Већина људи се увек приклања тим променама, из разноразних разлога. Један је нормалан, рекла бих људски, разлог да остану на површини; свако жели да некако живи у складу са тим променама какве год оне биле, звао се то комунизам, фашизам, транзиција, национализам, или шта већ. Неки се људи не мењају, и у том смислу ја сам са Ненадом увек била пријатељ, никада нисам прекидала везе, није било разлога да се оне прекидају. За мене то није ништа ново и нешто над чиме треба да контемплирам, него је најнормалније: идем тамо да сретнем пријатеље.

----------------------------------------------------

Шта осећате када дођете у Београд?

Није ме било заиста јако дуго, скоро двадесет година ако се не рачуна једна врло кратка посета Београду од два дана, када сам дошла на неки скуп о Хани Арент и све време провела у хотелу Интерконтинентал. Ово је посета након тих дугих година, синоћ смо прошетали чим сам стигла са аеродрома, и данас смо прошетали, а надам се да ћу имати још времена да све видим. Некако ми је драго да сам ту. Са мојим пријатељима сам.