Давинићев потпис за сателит тежак 37 милиона евра

Након што је аустралијски арбитар, ангажован да пресуди у афери „Сателит”, у Лондону пресудио да Србија мора да плати одштету од 37 милиона евра израелској фирми „Имиџсет интернешенел” због непоштовања уговора о закупу сателита који је јуна 2005. године потписао тадашњи министар одбране СЦГ Првослав Давинић, на потезу је Влада Србије, која је цео случај прогласила државном тајном. Кабинету Мирка Цветковића је, како „Политика” незванично сазнаје из извора упућених у ток афере, достављено неколико предлога о томе како поступати у будућности, па министри у најкраћем року треба да одлуче шта ће држава урадити.

Једна од варијанти јесте да се Србија, преко Јавног правобранилаштва, које је законски заступник интереса државе, жали на одлуку арбитра редовном суду у Лондону (пошто је у том граду и вођен арбитражни поступак), а друга је да се прихвати одлука арбитра и Израелцима исплати сума која је пресуђена, чиме би се избегли и додатни трошкови наставка процеса који су већ позамашни.

Подсетимо, компанија из Тел Авива покренула је арбитражу након што је Србија одбила да плати и један једини цент од 45 милиона долара, колико би, према папиру који је Давинић, уз присуство тадашњег председника СЦГ Светозара Маровића, са Израелцима потписао у једном приватном стану у Паризу 4. јуна 2005. године, коштао закуп сателита. Власти у Београду оцениле су да бивши министар одбране није имао овлашћења Савета министара СЦГ да уговор склопи, односно да није поштована процедура која би водила потписивању, па тиме и уговор није валидан. Због тога је, под сумњом да је злоупотребио службени положај, затражена истрага против Давинића. Окружни суд у Београду је најпре новембра 2008. године одлучио да нема места за спровођење истраге, али је после жалбе Војног одељења Окружног тужилаштва, почетком 2009. године, Врховни суд Србије наложио Окружном суду да поново размотри предлог за покретање истраге против Давинића.

Према незваничним информацијама, израелска компанија је расположена и за опцију да се цео спор заврши и на неки други начин. Могућност компензације спомињана је, додуше, још пре почетка арбитраже, али је у Београду израелска понуда схваћена као непристојна. Како за „Политику” тврде добро упућени саговорници блиски српском државном врху, компанија из Тел Авива понудила је идентичне уговоре према којем би Србија свакако на рачун „Имиџсета” уплатила 45 милиона долара, а за узврат би добила ватрогасна кола и још неку опрему, чија реална вредност не би морала да одговара вредности уговора.

Након негативног одговора Београда, „Имиџсет” је затражио арбитражу, уз захтев да им се надокнади штета у вредности од 32 милиона долара. Сама арбитража је, иначе, вођена по правилима Међународне трговинске коморе у Паризу, која у једном делу предвиђају тајност арбитраже, па чак и после доношења пресуде. И мада је уобичајено да се процеси арбитраже воде према правилима континенталног права (швајцарског или немачког), остаје непознаница због чега је уговором између Давинића и израелске компаније предвиђено да, уколико дође до арбитраже, она буде вођена према правилима енглеског права.

Због тога је „Имиџсет” и могао да тражи накнаду штете од 32 милиона долара (што је израчунато по енглеском праву), док би, да је коришћено континентално право, морали да докажу да су претрпели толику штету.