Лековито блато

Стигло пролеће, цвеће промаља главице из клонуле травице, а баба се сетила – треба да иде у бању! Али како доћи до пара у овом тешком трену друштвеног развоја? Постројила фамилију, и сваком трећем од својих „Београдчића” уделила папирче с бројкама и словима. Млађи помислише да их је бакица пријавила за квиз и одмах почеше да комбинују не би ли срочили сувислу, могуће и добитну комбинацију. Туц-муц, сашаптавају се „такмичари”, траже помоћ пријатеља, а решења ниоткуда!

Наједном, тетка Икин мали, Цане звани Зврк – чедо које ће, уздамо се, једног дана постати неко и нешто па ћемо се сви њиме дичити – „из топа” поређа симболе и срочи потврдан одговор. Озари му се лице кад одгонетну бабину загонетку: ДЕСЕТОГОДИШЊИ ДУГ – 1.800 ДИНАРА!

– Шта је, бре, ово, бако? – чуди се тетка прихватајући цедуљу из руку своје паметнице. Цане се снуждено повуче у ћоше. Очекивао је бар бомбону, али као и увек – доби само похвалу и тапшање по рамену за решење проблема.

– Потраживање! Ту све пише! – испрси се најстарији члан наше велике породице.

– Хиљаду осамсто динара! Дуговање из јула 1999! Па то је из прошлог века, а позајмила си ми свега 250 динара за дрндави аутобус кад смо оно путовали у Врујце да се мажемо блатом... – запрепасти се Ика.

– Е, то је онда било 250, а остатак су камате! Ниси вратила главницу! Ко те теро да се бањаш! – процеди баба ледено попут „зеленаша”.

– Пет и триста! И то из 2003, месец октобар... Зар ти нисам вратио паре за ту „кризну” зимницу... – зграну се ујка Стојко са Бановог брда.

– Јеси, баћо, за краставце и купус, али ајвар остао неплаћен. Намножило се! – лете признанице.

Шест и осамсто, седам и двеста, дванаест хиљада... родбина се узмувала, дрхте дужници пред повериоцем. Мени пало најтеже! Редовни сам платиша, рачуне увек измирујем на време, носилац сам чак и Захвалнице за измирење укупних дуговања! А стигао ми цех – 56 динара! Мајка ми уделила опомену „пред искључење”! Прети тужбом Четвртом општинском суду! Не знам ни кад сам задужио тих бедних 56 динџи! Судећи по сличним случајевима, можда оно кад ми је лани, о Светом Јовану, купила шибице... па камата на камату, од оног јануара до данас... Све је могуће. Што може најдражи да те изнервира – не може нико!

Седосмо да расправимо. Ово би стварно био блам кад би се прочуло! Стара у челу трпезаријског стола, извадила плајваз и фасцикле, оградила се „предметима”. Као из бусије, сикће на нас иза импровизованог шалтера. Боде оловком! Цичи: „Да платите, да платите!”

„О-кеј, укочи баба, платићемо”, заграјасмо пошто се сложисмо на брзину, „само да не слушамо дреку”.

– Нико од нас и не спори да је позајмио лову – „стаде на лопту” њен млађи брат Стојко. – Али прво да нам кажеш како си се баш сад досетила прастарих дугова, већ се маховина на њих ухватила. Застарели! А никад никог ниси ни опоменула! Реци, иначе кинте нећеш видети!

– Дали ми комуналци идеју. Кад могу они, што не бих и ја! – извади бакица фасциклу с натписом: „Инфостан”. Ево, јесу ли вам свима послали да платите услуге за изношење смећа – јесу. Јесте ли редовно плаћали – нисте! Е, сад ћете да платите... и њима, а и мени, по истом принципу! – шкргуће бакута.

– Нано, они су државна фирма, њима требају средства, сигурно ће нешто да зидају, да улажу у капиталне пројекте, или да поделе вишак радницима, то је разумљиво, али шта ће теби толики новац? – упита ујна Нина.

– То се вас не тиче, ништа нећу да зидам, нити да коме делим наоколо! А кад сте се већ нацртали, ево: мој капитални пројекат је да одем у Врујце, да легнем у блато и да се ваљам – за све паре! Ко ми шта може!

Бунили смо се неко време, бунили, али смо на крају ипак платили. А баба, душа наша, попустила! Нашли смо се на пола пута. Зато је обожавамо. Отписала нам камате, а од главнице направила торту.Две кесице блата купили смо јој код козметичарке на углу. И нама, по једну.

Шта ли ће урадити комуналци? Тврди су. Милиони су у игри. И двеста хиљада дужника. Ваљда ће се и ове две стране договорити. Једино не знам да ли у целој Србији има толико лековитог блата.