Лондон и Москва пребијају рачуне

Надлежни органи у Лондону спремни су да Москви у најскоријој будућности испоруче двојицу руских држављана оптужених у домовини за више незаконитих дела. Медији у две престонице не наводе имена особа са листе за испоруку, као ни дела која су починили, али подсећају да између полицијских служби двеју земаља већ читаву деценију тиња нека врста тихог рата, од којег су највише профитирали управо људи који су се огрешили о закон. За сада се не зна ни да ли је реч о такозваним крупним рибама, чије деловање нагиње и сфери политике, или ће кући кренути обични криминалци. У сваком случају, закључак који се намеће јесте да су Британци коначно схватили да ако нешто желе да добију – морају нешто и да дају.

А да са обе стране дефинитивно има о чему да се разговара потврђује и пример неколико звучних имена, попут Бориса Березовског, једног од најмоћнијих руских олигарха и „сиве еминенције Кремља” у време владавине Бориса Јељцина, потом Ахмеда Закајева, представника покојног чеченског председника Аслана Масхадова, или Андреја Луговоја, бившег припадника руске Федералне службе безбедности, осумњиченог да је у Лондону полонијумом отровао свог колегу Александра Литвињенка. Прву двојицу са овог кратког списка траже Руси, последњег – Британци.

Подсетимо, Борис Абрамович Березовски (познат и под именом Платон Јелењин) већ годинама борави у Лондону, под покровитељством британских власти. Паре и статус је стицао у „новоруском” послесовјетском друштву. Прочуо се махинацијама са продајом аутомобила „лада” (које никада није испоручио), власништвом над нафтном компанијом „Сибнефт”, контролисањем најјачих државних медија попут националне телевизије ОРТ (садашњи Први канал), више угледних дневних листова…

Са Татјаном Дјаченко, Јељциновом кћерком, био је крајем деведесетих година најистакнутији представник, такозване, „фамилије” – уског круга кремаљских моћника. Активно је подржавао Јељцинову предизборну кампању 1996, као и кампању Владимира Путина 2000. Кола су му кренула низбрдо баш у време Путиновог председниковања које је обележило дефинитивно уклањање олигарха из политичког живота. Осуђен је у одсуству на шест година затвора и обавезу повраћаја девет милиона долара које је украо од руске авио-компаније „Аерофлот”. Руске власти га сумњиче и за учешће у ликвидацији новинарке Ане Политковске и, већ поменутог, Литвињенка. Траже га и Швајцарска, Бразил, Француска, Холандија...

Ахмед Халидович Закајев, такође већ годинама у избеглиштву у Лондону, актуелни је премијер непризнате чеченске републике Ичкерије. Некада је био глумац позоришта у Грозном (Чеченија), са посебном склоношћу ка Шекспировим комадима, али га је Први чеченски рат одвео другим стазама. По окончању ратних дејстава, у влади Џохара Дудајева (касније ликвидираног од стране руских специјалаца) постављен је за министра културе. После избора Аслана Масхадова за шефа чеченске државе 1997. постаје министар спољних послова. На исту функцију изабран је и 2006, овај пут у влади Абдула Салима Садулајева. У Русији је оптужен да је као ратни командант између 1995. до 2000. стајао иза више терористичких напада, убистава и отмица.

Закајев је уточиште у Великој Британији нашао заједно са мноштвом чеченских сабораца. Русија је оптуживала власти у Лондону да активно помажу терористе тиме што им дозвољавају да у Уједињеном Краљевству организују логоре за војну обуку, прикупљају паре за вођење рата против Русије и слично. Закајев је у том послу имао значајну улогу. Његово име поново је освануло у руским медијима пре неколико недеља када му је садашњи председник Чеченије Рамзан Кадиров, у оквиру политике свечеченског помирења, понудио да се слободно врати у земљу и поново заигра у прозоришту у Грозном.

Британци, са своје стране, очекују да им из Москве буде испоручен Андреј Луговој. Тешко је после свега рећи да ли им је судбина осумњиченог за убиство Александра Литвињенка важнија због задовољења правде, или зарад потребе британских истражитеља да оперу образ пред острвском јавношћу. У сваком случају, бивши ефесбеовац се тренутно бави другим пословима. Недавно је најавио да ће се кандидовати за градоначелника Сочија, од чега је касније одустао. Није тешко претпоставити да се за поменути посао заинтересовао, пре свега, како би се што боље обезбедио од британских прогонитеља.

Како ће проћи размена двојице оптуженика са почетка текста, остаје да се види. Али ако после десет година одлаганог потеза уследи и други и трећи, и све се претвори у незаустављиву лавину, многима и у Британији и у Русији следе бесане ноћи.

--------------------------------------------------------

Демонстрацијама до избегличког статуса

У Русији је пре неку годину владала права помама за статусом азиланта у Великој Британији. Јавна је тајна било то да је најједноставнији начин за добијање британске исељеничке визе активно учествовање у антивладиним демонстрацијама. Уколико вас при томе неко од фоторепортера светских агенција услика како се повијате под пендрецима руских полицајаца, виза вам је била – обезбеђена.