Не тражим јагоде у јануару

- Проблем није удати се, проблем је наћи правог човека са ким треба поделити живот. Те страхове имају и жене и мушкарци, јер је 21. век донео толику брзину живљења, проблеме у комуникацији, мноштво предрасуда, страхова од везивања и превише пасивности што се тиче зближавања да је и проналазак сродне душе постао много тежи. Исто тако, морамо да признамо да је и много лакше удати се са 18 или 20 година него са 30 или 35. Критеријуми су такви да некад ни жене ни мушкарци не знају шта желе. Ми нисмо више као наше баке. Ми не живимо у таквом времену. Некад је једини женски задатак била удаја. Сада је ту и образовање, професија, усавршавање у сваком погледу, а све то морају да ураде пазећи да не изгубе себе, своје пријатеље, да сачувају добре породичне односе и да добро изгледају. И онда кад све то заврше да нађу "њега". Тежак задатак, зар не? Мушкарци то не цене. Чини се да они само седе и чекају. А чекајући напуне 40, 50 година. Онда стигне криза средњих година и док се окрену - нема више жена, девојака, нема пријатеља јер су се оженили, нема породице јер су дигли руке од њих... Остају сами у свом јадном самачком животу. Мушкарци, тргните се већ једном!

Већ сте мама једног дечака, сад сте поново трудни. Како подносите трудноћу?

- Одлично! Увек говорим својим другарицама да им свима желим трудноће као што су биле моје. Ја увек радим до последњег дана, трудим се да не будем трудница која се само излежава и спава, иако ми је сад то доста тешко. Никад нисам имала неке ненормалне жеље за киселим краставцима или јагодама усред зиме. Мислим да је то чисто пренемагање и да жене које траже немогуће ствари у својој трудноћи у ствари покушавају да искамче мало пажње од свог мушкарца бар тада кад су трудне. Једино што ми смета јесте то што не могу да се обучем онако како хоћу и што кад отворим свој ормар само гледам у дивне ствари које не могу да носим. И што кад прођем градом више не смем да погледам у излоге, јер нема ничега за мој стомак!

- И ово је прича о Београду и Београђанкама, као и у првом роману. Ипак, сада више то нису деведесете, већ данашње време и неке сасвим обичне девојке из краја. Или се бар тако чини... Оно што је важно рећи за ову књигу јесте да говори о девојкама као што смо све ми. Можда обичне и незанимљиве на први поглед имају више да испричају од звезда. У свакој девојци овог града крије се нека тајна. И свака је посебна, а да можда то ни не зна. А и неки ликови из прве књиге се провлаче и кроз ову другу... То је одговор за све оне који су ме стално питали да ли ћу написати наставак "Спонзоруша".