Вртоглавица милијарди и билиона

Од нашег сталног дописника
Вашингтон, марта – Да би се систем суштински променио неке мање битне ствари не треба мењати – сугерисао је, наизглед парадоксално, творац највећег реформаторског захвата у новијој историји САД, шеф Беле куће Барак Обама, на недавном састанку с лидерима 13 овдашњих финансијских гиганата. Па је као пример пожељног „остајања на истом” навео свој случај – није још реновирао председничку Овалну собу нити је променио намештај који је у њој користио његов претходник Џорџ Буш, чију политичку заоставштину, иначе, одбацује.

Препоручио им је, тако, да се посвете спасавању уздрманог поретка, а да задовољавање личног укуса и потреба службене репрезентативности оставе за касније. Криза је догурала „цара до дувара” чим су потребни и примери јавног самоодрицања и на највишем нивоу, прокоментарисали су ироничари…

Како повратити поверење у амерички финансијски систем, из коjег је кренула глобална криза – питање је на које још нема поузданог одговора, иако за њим вапи практично цело човечанство које је глобализацијским „везом” уплетено у „врзино коло” Волстрита. Непосредни утисак је да овде тренутно доминира –вртоглавица милијарди и билиона долара.

Обамин тим настоји, наиме, да убрзаним огромним улагањима зачепи низ рупа кроз које је истекао велики део моћи овдашњег финансијског, а тиме и укупног, устројства. Није, међутим, још никоме сасвим јасно какав ће бити резултат.

Амерички финансијски систем више „не личи на себе” док му се баснословним политичко-буџетским операцијама обликује ново лице, са жељом да поврати доскорашњи сјај, али да добије карактерније црте. Да ли је реч само о убрзаном захвату „пластичне хирургије” или о дугорочном „генетском инжењерингу”тек треба да се види, док већина зналаца предвиђа да ће искрснути нешто „досад невиђено”, у троуглу општег и локалног – лома, реда и њихових комбинација.

Овдашњи пројекат стабилизације као да је заснован на процени да је готово сваком делу система неопходна – окрепљујућа буџетска финансијска инјекција. Милијарде и билиони намењени су: оздрављењу банака да би обновиле кредитну способност, заштити улагача и потрошача, олакшању хипотекарних терета да би и неликвидни позајмљивачи остали у својим кућама, подстицају производњи, запошљавању и очувању сада угрожених радних места, побољшавању школства, успостављању општег здравственог осигурања, подршци посрнулој ауто-индустрији, поправци мостова, брана, путева и друге запостављене инфраструктуре…А све то уз смањивање пореских обавеза средњем и нижем сталежу, јачање националне безбедности, и обећање да ће се рекордно нарасли (добрим делом наслеђени) буџетски дефицит преполовити у мандату новог председника који планира да ратне трошкове само делимично смањи, премештањем главнина дејстава из Ирака у Авганистан и делове Пакистана.

Укратко, из тог концепта произлази да је Америци неопходан малтене комплетан ремонт, за који су потребне астрономске суме у ситуацији кад су оне прилично „испариле”. Претпоставља се да ће се – иако се о томе мало говори, ваљда зато што се подразумева – доштампавати поприличне количине новца, као и државних обвезница које ће наставити да купују велики извозници на ова тржишта као што у Кина и Јапан.

Опозициони републиканци замерају владајућим демократама да желе да претумбају систем и од њега направе имитацију „европског социјалдемократског трошкарења”. Власти одговарају да су кризу наследиле и да морају „љути лек на људу рану”.

Као главни циљ новог курса уочава се тежња да се сузбије проширење кризе и смање будући ризици – појачавањем државне интервенције и регулисања „превише егзотичних трансакција” чије је елементе милијардер Ворен Бафет назвао „финансијским оружјем за масовно уништавање”. Настоји се, уједно, да се докаже да нови захвати не угрожавају светиња слободе тржишта већ да јој се само додају „неопходна, дуго изостављана, правила која ће општи интерес одбранити од претераних ризика”.„У народу” је, при том, с највише одушевљења прихваћена мера ускраћивања баснословних бонуса директорима посрнулих фирми или оних које су пред крахом, спалих на државну испомоћ. Персонализација одговорности је, наравно, неопходна, али је за сузбијање кризе потребно много више од таквих популарних корака. Неопходан је не само национални консензус, којег још нема, о будућем односу државе и приватног предузетништва, него и – глобално усаглашена акција, за коју апелује и Обама, чији актери јесу „у истом сосу”, али – с различитим „рачуноводствима” за „вађење из буле’…