Из бајке живота у бајку снова

Пре четврт века, 26. марта 1984. године, у предвечерје, трагично је настрадао Бранко Ћопић. Последњих година био је усамљен, тужан, депресиван. Одлучио је да себи одузме живот. Бацио се са Савског моста на бетонски кеј реке. Заувек је отишао, записао је Воја Марјановић, из бајке живота у бајку снова.

Када неко заврши живот самоубиством, испредају се најразличитије приче. Било је тако и после одласка Бранка Ћопића. Помињало се његово тешко детињство (рано је остао без оца), сиромаштво, ратне страхоте, напади због сатиричних прича, тешка болест...Бранко Миљковић, који је под неразјашњеним околностима страдао у ноћи између 11. и 12. фебруара 1961. године на периферији Загреба (нађен је обешен на једном слабашном дрвцету), поводом годишњице смрти Мајаковског, у „Књижевним новинама”, 8. априла 1960. године забележио је и ове редове: „Кад год сам се запитао шта је то што је потегло обарач унутрашњег револвера којим је убијен, чуо сам његово другарско преклињање: Другови, не сплеткарите”. У истом тексту каже: „Можда ће овај век видети још мртвих песника, ако има песника”. И био је у праву.

Бранко Ћопић, аутор романа: „Пролом”, „Глуви барут”, „Не тугуј бронзана стражо”, „Осма офанзива”, „Делије на Бихаћу”, збирки прича: „Под Грмечом”, „Доживљаји Николетине Бурсаћа”, „Горки мед”, „Башта сљезове боје”, „Голубија времена”, књига за децу: „Јежева кућа”, „Доживљаји мачка Тоше”, „Орлови рано лете”, „Магареће године”, „Мала моја из Босанске Крупе”, књига песама и сатиричних прича, рођен је, по свој прилици, крајем 1914. године. Али, у црквене књиге је уписан првог дана 1915. године и то се узима за датум његовог рођења. Отац Вид је умро када је Бранко имао само четири године. О њему су бринули мајка Софија, коју су сви звали Соја, деда Раде и стриц Ниџа, касније важни јунаци у његовој прози.

„Мој дједа Раде, говорио је Ћопић, „представља основну ризницу свих мојих правих литерарних мотива”. Стриц Ниџа, рудар у Америци, светски путник, писцу је отворио „богати свијет који је створила народна машта”. Основну школу је завршио у Хашанима, испод Грмеча, недалеко од Босанске Крупе, нижу гимназију у Бихаћу, живећи у интернату (више гладан него сит), Учитељску школу у Бањалуци, а Филозофски факултет (Група за педагогију) у Београду.

Прве радове објављује у „Венцу”, „Зембиљу”, „Врбаским новинама”, ужичком „Учитељском подлистку”. У Београду, на студијама, дружи се са земљаком Гојком Бановићем, Милошем Бајићем и професором Драгом Марићем.

Одмах по избијању устанка, 1941. године, нашао се у партизанима. Током рата је дописник бањалучког „Гласа” и „Борбе”, пише извештаје и вести, скечеве за партизанске приредбе, песме и приче. После рата, педесетих година, пише сатиричне приче и објављује их у „Књижевним новинама”, „Керемпуху”, „Ветрењачи”. У потаји, прича се о његовим причама: „Фараон”, „Јеретичка прича”, „Вечера за друга Сократа”, „Потрага за простим грађанином”.

Велика се прашина дигла после објављивања „Јеретичке приче”. Нападају га, очигледно по наруџбини, Скендер Куленовић (у тексту „Истина и слобода”) и Душан Поповић („Клеветничка сатира”). Куленовић је умеренији и блажи, а Поповић каже: „Нико нема право да тобоже, у име слободе уметничког стварања, тражи у нашој земљи таква, у суштини политичка и привилегисана, права која би му омогућавала да се неодговорно пред јавношћу баца блатом на социјализам и удара на темеље социјалистичке демократије”. Куленовићев текст је објављен у „Књижевним новинама”, Поповићев у „Борби”. У полемику се укључују: Велибор Глигорић, Зоран Гавриловић, Зоран Мишић... Ситуација се потпуно променила када се појавила збирка прича „Доживљаји Николетине Бурсаћа” (1956), а поготову после објављивања збирке „Башта сљезове боје” (1970). Бранка Ћопића тада сви хвале. Борислав Михаиловић Михиз посебно истиче његов хумор и дар за стварање читалачке публике. Ћопић вешто спаја вијугаву, веселу и пристојну страну ведрине и сеновити тамни путељак бриге, осаме и замишљености.

Велики Ћопићеви књижевни учитељи били су, како је сам говорио: Петар Кочић, Иво Андрић, Иван Цанкар, Светозар Ћоровић, Симо Матавуљ, Мирослав Крлежа, али и Милован Глишић, Јанко Веселиновић и Радоје Домановић, а од страних писаца: Сервантес, Пирандело, Гогољ, Горки, Чехов, Бабељ, Зошченко...

Оженио се 28. јуна 1951. године др Богданком Илић Цицом, педијатром. Умео је да се шали и каже да је и он страдао на Видовдан, када су изгинули и сви косовски јунаци. Волели су да путују, боравили су у више од тридесет земаља. Обишли су Румунију, Бугарску, Пољску, Чехословачку, СССР, Мађарску, Албанију, Италију, Грчку, Швајцарску, Француску, Енглеску, Египат, Либан, Сирију... Ћопић никада није путовао једино у Немачку.

НИН-ову награду добио је 1958. године за роман „Не тугуј бронзана стражо”. Редовни члан САНУ постао је 1968. године.

Задатак је сваке праве књижевности, говорио је Бранко Ћопић, да оплемењује човека и да му живот учини лепшим и садржајнијим. Она је позвана да човека надахњује и подстиче на велика дела и херојске подвиге. Такву књижевност је волео и такву је желео и сам да пише.

У томе је, нема сумње, успео у потпуности.

 --------------------------------------------------------:

Ћопић у „Политици”

Прву причу у „Политици” Бранко Ћопић је објавио 8. маја 1936. године – „Смртно руво Соје Чубрилове”. Уредник Живко Милићевић је схватио да је „писац рођен”. За само четири године, до почетка рата, Ћопић је објавио 126 прича у „Политици” и велики број прилога у подлистку „Политика за децу”. Сарађује и 1983. године, на „Левој страни”, коју је уређивао Васа Поповић.