Освета потискиване прошлости

Чар великих светковина поводом осамдесетог рођендана најгласовитијег савременог немачког писца Гинтера Граса, које су у неким тренуцима попримиле висока државна обележја – међу честитарима и говорницима на фешти у Либеку били су шеф државе Хорст Келер, потпредседник Бундестага Волфганг Тирзе и председник покрајинске владе Шлезвиг Холштајна Петер Хари Карстенс – нобеловцу је покварило неколико реченица у обновљеном и допуњеном издању његове биографије.

Због тог пасажа, Грас је пресавио табак и, преко свог адвоката, тужио аутора биографије Михаела Јингса и издавачку кућу "Голдман" берлинском суду.

Суђење ће, како је саопштено, бити јавно и Немци са наглашеним интересовањем ишчекују, не само због актера звучних имена, него пре, и више, због самог предмета спора, необичан, у сваком случају спектакуларан, процес.

Реч је о дуго потискиваној епизоди из Грасовог живота, која га је, како је сам објаснио, дуго прогањала, као мора – његовом учешћу у нацистичким војним формацијама – о чему је писац први пут проговорио прошле године, у мемоарској књизи под насловом "Љуштећи лук". Морао сам то једноставно, и коначно, да избацим из себе, објаснио је у једном новинском интервјуу разлог за писање овог мемоарског штива.

То Грасово признање одјекнуло је, не само у немачкој јавности, као велика сензација: велики писац се деценијама жестоко обрачунавао са суморном немачком прошлошћу и, због своје непоштедности и непоколебљивости у томе, постао "савест нације", њен морални императив и оријентир.

Грасово признање је оштро поларизовало јавност. Једни су га засули дрвљем и камењем, упирући прст у Грасову наводну дволичност, други су, са исто толико страсти и жестине, бранили његов неспорни ангажман и још неспорније литерарно дело.

И таман кад су се страсти стишале, опет је букнуло због исте ствари. Не скривајући огорченост због тога што му је Грас, у дугим разговорима, који су претходили првом издању биографије (2002), прећутао тако важну епизоду, њен аутор Михаел Јиргс је то сада убацио у њено ново, допуњено издање.

Та чињеница, сама по себи, после Грасовог прошлогодишњег признања, не би представљала ништа провокативно и "експлозивно", што би натерало славног писца на тако радикалан потез и тражење задовољења на суду. Грасову жуч изазвала је констатација његовог биографа да је потоњи нобеловац есесовску униформу обукао као – добровољац!

Грас тврди, под заклетвом – њу је, истина, дао невољно, на изричит захтев суда – да то није тачно. Јавио се, каже, добровољно, тада као петнаестогодишњак, за службу у ратној морнарици, али није био примљен. Две године касније нашао се у редовима једне есесовске тенковске бригаде, мобилисан и – по наређењу.

Грасов биограф и његов адвокат, како тврде, спокојно очекују судски процес, који би могао да почне на пролеће. Уверени су да имају довољно аргумената за одбрану и чак упозоравају да би Грасова заклетва пред судом могла да му се врати као бумеранг: у случајевима кад се испостави да је свесно дата без покрића, може, по немачким прописима, да уследи затворска казна – до пет година.