Osveta potiskivane prošlosti

Čar velikih svetkovina povodom osamdesetog rođendana najglasovitijeg savremenog nemačkog pisca Gintera Grasa, koje su u nekim trenucima poprimile visoka državna obeležja – među čestitarima i govornicima na fešti u Libeku bili su šef države Horst Keler, potpredsednik Bundestaga Volfgang Tirze i predsednik pokrajinske vlade Šlezvig Holštajna Peter Hari Karstens – nobelovcu je pokvarilo nekoliko rečenica u obnovljenom i dopunjenom izdanju njegove biografije.

Zbog tog pasaža, Gras je presavio tabak i, preko svog advokata, tužio autora biografije Mihaela Jingsa i izdavačku kuću "Goldman" berlinskom sudu.

Suđenje će, kako je saopšteno, biti javno i Nemci sa naglašenim interesovanjem iščekuju, ne samo zbog aktera zvučnih imena, nego pre, i više, zbog samog predmeta spora, neobičan, u svakom slučaju spektakularan, proces.

Reč je o dugo potiskivanoj epizodi iz Grasovog života, koja ga je, kako je sam objasnio, dugo proganjala, kao mora – njegovom učešću u nacističkim vojnim formacijama – o čemu je pisac prvi put progovorio prošle godine, u memoarskoj knjizi pod naslovom "Ljušteći luk". Morao sam to jednostavno, i konačno, da izbacim iz sebe, objasnio je u jednom novinskom intervjuu razlog za pisanje ovog memoarskog štiva.

To Grasovo priznanje odjeknulo je, ne samo u nemačkoj javnosti, kao velika senzacija: veliki pisac se decenijama žestoko obračunavao sa sumornom nemačkom prošlošću i, zbog svoje nepoštednosti i nepokolebljivosti u tome, postao "savest nacije", njen moralni imperativ i orijentir.

Grasovo priznanje je oštro polarizovalo javnost. Jedni su ga zasuli drvljem i kamenjem, upirući prst u Grasovu navodnu dvoličnost, drugi su, sa isto toliko strasti i žestine, branili njegov nesporni angažman i još nespornije literarno delo.

I taman kad su se strasti stišale, opet je buknulo zbog iste stvari. Ne skrivajući ogorčenost zbog toga što mu je Gras, u dugim razgovorima, koji su prethodili prvom izdanju biografije (2002), prećutao tako važnu epizodu, njen autor Mihael Jirgs je to sada ubacio u njeno novo, dopunjeno izdanje.

Ta činjenica, sama po sebi, posle Grasovog prošlogodišnjeg priznanja, ne bi predstavljala ništa provokativno i "eksplozivno", što bi nateralo slavnog pisca na tako radikalan potez i traženje zadovoljenja na sudu. Grasovu žuč izazvala je konstatacija njegovog biografa da je potonji nobelovac esesovsku uniformu obukao kao – dobrovoljac!

Gras tvrdi, pod zakletvom – nju je, istina, dao nevoljno, na izričit zahtev suda – da to nije tačno. Javio se, kaže, dobrovoljno, tada kao petnaestogodišnjak, za službu u ratnoj mornarici, ali nije bio primljen. Dve godine kasnije našao se u redovima jedne esesovske tenkovske brigade, mobilisan i – po naređenju.

Grasov biograf i njegov advokat, kako tvrde, spokojno očekuju sudski proces, koji bi mogao da počne na proleće. Uvereni su da imaju dovoljno argumenata za odbranu i čak upozoravaju da bi Grasova zakletva pred sudom mogla da mu se vrati kao bumerang: u slučajevima kad se ispostavi da je svesno data bez pokrića, može, po nemačkim propisima, da usledi zatvorska kazna – do pet godina.