Са сликом се разговара

Момчило Мома Антоновић, упечатљива личност српског експресионизма, представиће циклус „Нове слике” на 107. самосталној изложби, поводом пет деценија уметничког рада, вечерас у 19 часова. Где? Па, логично је да 107. изложба буде баш у Галерији 107 у Земуну. Тридесетак Антоновићевих дела, насталих у претходних годину и по дана, биће изложено до 15. априла, а једно платно димензије 107 пута 107 заузимаће централно место у галерији.

Ко упозна Мому Антоновића (1938), зна да он уз осмех и са изразитом интуицијом воли ту игру бројева, речи, датума, сматрајући да ништа није случајно. Родом из Крушевца, у својим остварењима остао је доследан мотивској посвећености граду и његовој души, и о томе може да прича и слика бесконачно, а да не исцрпи све своје визуре. Дипломирао је на београдској Академији у класи професора Недељка Гвозденовића, био гостујући професор на академијама у Будимпешти и Единбургу, усавршавао се широм Европе и у САД и увек се враћао у Београд, иако је имао бројне понуде да живи и ствара у свету. Ипак, признаје да је најтеже било растати се од Париза. Разговор са Момом Антоновићем наликује лаганој шетњи кроз модерно српско сликарство, где он прича мноштво занимљивих анегдота о себи, колегама сликарима, новинарима (нпр. Синиши Пауновићу чији портрет држи у стану препуном књига и слика, и где се показује као пријатан домаћин.

Град Вас и даље инспирише?

Ето, 107. самостална изложба је ту, а у њеном средишту је прича о граду. Али, овога пута сликам и периферију. Покушао сам да откријем шта се у предграђима дешава, какав је то свет. У првој фази некада сам сликао портрете анонимуса, намргођене али и насмејане људе, карактере урбаног света, са жељом да их преточим у пејзаж. А још пре уписа на факултет, цртао сам кровове Краљева, окренуо се још тада урбаном иако сам растао поред Ибра, Студенице и Жиче, поред природе. Касније сам сликајући на тему Београда добио доста награда, и из те теме ушао у озбиљну личну космогонију са намером да откријем шта је град, шта је судбина града. Град има очи, сваки прозор је једно око. Покушао сам да гледајући кроз око тог града видим његову душу. Схватио сам да Београд, када га гледате са Саве, изгледа као брод – прамац му је Калемегдан, са спомеником Победника, Београђанка је као оџак пароброда. И, тако сам везивао причу о граду који је, колико год страдао, толико пута био обнављан. Та је тема сложена, јер слика није огледало већ тражи да се разговара са њом; она је призор, жеља, потреба да се прочита. Чак и кад је град мртав, као што је Троја, постоји потреба да га неко пронађе.

Како се присећате својих почетака?

Са десет година добио сам две међународне награде за дечији цртеж, а за то је крив генетски код. Моја бака је похађала Кутликову школу сликања, а била је и код Ристе Вукановића. Мој син је завршио Академију и слика, а и брат по оцу у Краљеву, иначе адвокат, слика. То су три М у породици: Момчило, Милош и Марко, а планирамо и заједничку изложбу у Краљеву и у Београду.

На страну оно што ликовна критика каже, како бисте Ви окарактерисали своју уметност?

Трагао сам. Од мог експресивног начина изражавања према извесној фантастици. Тако да сам, можда, критичаре и збунио. Знају шта је експресија, а ја сам им несвесно поставио замку. Хтео сам да уткам још нешто у ту моју орнаментику града, која има ритам, да унесем динамику. А то је експресионизам… Питају ме: Кад ћеш да престанеш да сликаш град, а ја кажем да не знам, само сликам. Фасцинација градом и даље траје.

Кад осмотрите пет деценија, колико се бавите сликарством, коме сте дозволили да уђе у Ваш уметнички свет и да Вас формира?

Други су тешко улазили у мој свет. Условљен сам био да будем сам, да посматрам, да видим и да не припадам. Нисам био члан ни једне уметничке групе. Имао сам сјајне професоре у гимназији који су ме припремали за сликање и знали су да ћу се тиме бавити. У шеснаестој сам био илустратор у неким часописима. Већ 1958. уписао сам Академију код професора Гвозденовића. Не могу да живим ни дан без слике и сликања. Сва срећа што имам сјајну жену која ми даје подршку и брине о другим стварима. Цртам много, то су гротеске, ту има експресивног и надреалног, а објавио сам чак и збирку тих цртежа под називом „Гротеске”. Мој опус је огроман, ту су графике, акварели… само нисам вајао, све друго сам радио. Моје задовољство је између четке и платна, а платно је велика рупа и чини ми се огромном кад почињем да сликам. А онда се кондензује оно што имате из срца, преко руке и палете до платна, и тада настаје велики процес после кога имате слику. Понекад употребим црвену боју и не знам зашто сам је узео јер је требало да употребим плаву. И то ни не покушавам да објашњавам. Имам потребу да трагам, да нађем чврсто стабло које сам посадио у том уметничком врту. Моје стабло је да сан који носим са собом буде пројекција свега онога што сам урадио и да се мој стваралачки ритам одржи до краја, а не да задовољим свет око себе. Можда сам неком другом досадио, али себи нисам. И, све слике које сам насликао, а има их око осам хиљада, можда је све то само једна иста слика.

Боравили сте и у иностранству: шта је тај свет који сте видели формирао код вас?

Формирао је свест о себи. Видео сам свет, обишао га и вратио се овде. Прибежиште се, у ствари, налази у стваралачкој слободи.