Војник за штафелајем

Родом из Шида, Радивој Радосавкић се радо сећа школских дана, када је на часове ликовног васпитања често ишао у Галерију „Сава Шумановић“, која је и добила име по чувеном сликару. Понекад је часове имао и у природи, и то на оним местима где је и сам Шумановић сликао.

– Касније, као полазник средње војне школе а затим и Војне академије, нисам имао времена да сликам, али ми је графитна оловка готово увек била при руци. Будући да сам се определио за противваздушну одбрану, често сам цртао војне полигоне, приказе терена, правио макете, али када год бих нашао који слободан тренутак, нацртао бих понеки пејзаж, портрет или, омиљену тему из струке, авионе – каже Радивој.

Да би сликарство једног дана могло да му постане хоби и разонода, није ни помишљао све до пре десетак година, кад је његова кћерка Јелена одлучила да упише средњу графичку школу.

Присуствовао сам часовима припреме и посматрао не само њу већ и другу децу како раде. То ме је и подстакло да и сам почнем да сликам. Осим оног школског, нисам имао никаквог ширег знања и искуства, па ми је кћерка пуно помогла својим саветима. У почетку сам користио темпере и уљане боје, а онда се определио само за ове друге. Као подлогу користим платно али и медијапан плоче, а сав материјал, боје и сликарски прибор, набављам код нас – каже Радосавкић.

Највећи узор и сликар којем се одувек највише дивио је, наравно, Сава Шумановић, па зато његове слике углавном и представљају копије Савиних.

– Трудио сам се да му се што више приближим у сликарском стилу и вештини којом је приказивао мотиве као што су пејзажи, мртва природа и актови. Планирам да, ако ми време и могућности допусте, одем на места која је сликао, па да насликам како изгледају сада, након толико много година. Сликам, наравно, и мотиве по сопственом избору – каже наш саговорник.

Воља и енергија му не недостају, па кад наиђе инспирација, ради где год нађе згодно место за штафелај и остали прибор. Лети је то најчешће тераса, под тремом.

Радећи на пословима обезбеђења у Природњачком музеју, сваког дана гледа препариране и животиње на фотографијама, па није ни чудно што је почео да их слика. Биљке такође. Дуге ноћи у музеју, понекад прекрати тако што понешто од изложеног и наслика. Додатно му је задовољство што је наишао на одобравање и подршку колега, с којима може да прича и размењује мишљења и савете.

Слободно време проводи возећи бицикл и шетајући. Извесно време се бавио и пчеларством. Редовно посећује изложбене и продајне галерије, мада сам никада није излагао.

– Сликам јер ми то причињава задовољство, неке од слика сам поклонио, а неке урадио по наруџби. Није ми тешко да сликам по нечијој жељи. То за мене представља изазов. Иако за сада не одустајем од уљаних боја, можда се једног дана определим и за неки други материјал или сликарску технику – рекао је на крају наш саговорник, као да наговештава да од њега можемо да очекујемо још штошта лепо и занимљиво.