Живот у страху и депресији

Под претњом насилника да "не смеју ником да кажу шта они то раде" јер ће "њихови родитељи сазнати и казнити их, истући или одвести у дом", злостављана деца преживљавају најмрачније и најдубље страхове. Физичко и сексуално злостављање најмлађих дешава се независно од социјалне, географске, образовне или националне специфичности која би указала на жртву, учиниоца или породицу. Злостављачи су особе у које деца имају највише поверења – отац, очух, мајка, рођак, комшија, лекар, васпитач, наставник или неко сасвим непознат који временом задобије поверење најмлађих.

Откривање овог перфидног насилника и његовог свирепог чина зависи првенствено од свести и реакције околине, као и спремности одговарајућих друштвених институција да се суоче са овом проблематиком и системски је решавају.

Јелена Томковић, из Одсека за превенцију и сузбијање малолетничке делинквенције Управе криминалистичке полиције МУП-а Србије, каже за "Политику" да су према нашем законодавству сви сексуални контакти са дететом кривично санкционисани и када се чини да су "добровољни" од стране детета.

– То значи да ће полиција поступати у случајевима када постоје основи сумње да је ово кривично дело учињено, иако оно о догађају није ником причало или сам чин изгледа добровољан од стране детета. Увек треба имати у виду да деца имају поверења у одрасле особе. Често се у улози злостављача нађе особа којој је дете поверено на чување, али учинилац може да буде потпуно непознати човек који се креће у близини школског дворишта или игралишта и нуди деци слаткише и играчке. Сваку недозвољена радња коју та одрасла особа предузима ка детету није од стране детета схваћена и доживљена као недозвољена – каже Томковић.

Према подацима МУП-а Србије, у првих осам месеци ове године учињено је једно силовање над тринаестогодишњом девојчицом од стране пунолетног мушкарца. У истом периоду прошле године силовано је четири девојчице и четири дечака од стране пунолетних особа, осим у једном случају када је учинилац био млађи од 18 година.

Злостављање деце често пријави један од родитеља, васпитач у дому, наставник, лекар и друга особа која примети промене у понашању детета или уочи повреде на његовом телу.

– Уколико је реч о малој деци, догађа се да она испричају особи у коју имају поверења о томе како су се "играла" са рођаком, комшијом, другаром, док се старија деца одлуче да о свему испричају родитељима или полицији, психологу школе. Пракса је показала да има случајева када се дете повери једном од родитеља да га други злоставља и да наиђе на неповерење од другог родитеља. Дешава се да жена брани супруга насилника, често због очувања брака, материјалне сигурности, немогућности да му се супротстави или из страха – објашњава наша саговорница.

Психијатар др Александра Франић, из Саветовалишта за ментално здравље деце и омладине при Дому здравља Земун, каже за "Политику" да последице које физичко, емотивно и сексуално злостављање, као и запостављање и занемаривање, остављају на дете зависе од комбинације различитих фактора. То су године детета, развојни статус у тренутку злостављања, тип, учесталост, интензитет и дужина злостављања, као и однос жртве и злостављача.

– Веома је битна отпорност самог детета на коју утичу његове индивидуалне особине као што су оптимизам, самопоштовање, хумор, интелигенција, креативност, независност, сигурност, подржавајућа социјална средина и присуство брижног одраслог у животу детета. Сама траума не мора да буде најштетнија по дете већ недостатак заштите одраслог и социјалне подршке који би обезбедили репаративно искуство за дете – каже Франић.

Први знакови који могу да се уоче на злостављаном детету су да често изненада мења понашање и постаје потпуно другачије, посустаје у школи, постаје врло опрезно и повучено у контакту са одраслима.

– На физички злостављаном детету прво у очи упадају повреде: опекотине, модрице, посекотине, угризи, ломови костију, као и оне које бледе после периода када је дете одсуствовало из школе. Злостављана деца често зазиру од контакта са одраслима, трзају се на звуке и нагле покрете. У емоционалном смислу, код детета се развија врло низак праг самопоштовања, поремећај понашања и пажње. Слаби комуникација са вршњацима и одраслима, долази до поремећаја везивања, као и склоности ка екстремном насилном понашању или депресији – објашњава Франић.

Могући знаци да је дете жртва сексуалног злостављања могу бити потешкоће са седењем или ходањем, као и да дете одбија да се пресвлачи за час физичког или да се свлачи код лекара.

– Мала деца, која су сексуално злостављана, често показују бизарно и неуобичајено сексуално знање и понашање за њихов узраст. Код сексуално злостављане деце у адолесценцији чешће се развија поремећај исхране, склона су самоповређивању, суициду, који може и касније да се јави као последица депресије. Код жртава злостављања у детињству карактеристично је слабије академско постигнуће, делинквенција и антисоцијалано понашање – напомиње психијатар.

Др Франић наглашава да тренутни ефекат код жртве злостављања, као што је осећај страха, изолације и неспособности да се верује другим људима, може да се претвори у дуготрајне последице које особу могу да прате цео живот.

– Код свих типова злостављања важно је нагласити да иако код великог број деце неће бити дугорочних последица, увек можемо говорити о повећаном ризику за њихово настајање. Посебно је опасно трансгенерацијско преношење модела злостављања. Жртве често постају злостављачи својих партнера или деце. Мислим да је ово најгори исход, када се прави један ланац који ако се не пресече и не лечи има тенденцију да се као карика на карику надовезује и да веома дуго траје – наглашава др Франић.

У превентивном смислу битно је, каже др Франић, да сваки појединац као и друштво у целини, допринесе спознаји да је злостављање деце кривично дело и да се гони по службеној дужности.