КРАЈ ПРОПОРЦИОНАЛНОСТИ?

Колико пута сте чули од народних посланика да неће да прихвате нешто, нечије смењивање или томе слично, због тога што би се тиме „прекрајала изборна воља грађана”. Да ли је заиста народни посланик, на пример, Карамехмедовић, „изборна воља грађана”? И ту долазимо до питања изборног система.

Србија данас користи пропорционални изборни систем и то у његовом „екстремном” облику. Постоји само једна избора јединица, а изборне листе су затворене, одређује их странка, која чак има и право да их мења, односно да мења посланике, практично у сваком тренутку и без икаквог образложења. Устав допушта да посланик неопозиво стави свој мандат на располагање странци, што јасно показује ко је „газда”.

Шта су последице пропорционалног система и да ли је он у Србији зрео за промену? Политички посматрано, одржава се велики број малих странака и од избора до избора, у зависности од постизборне констелације, поједине мале странке стичу „велики коалициони потенцијал”, односно те странке могу до миле воље да уцењују велике странке које су победиле на изборима. Друго, пропорционални изборни систем кога прати затворена листа и једна једина изборна јединица довели су до тога да посланици полажу рачуне својим странкама, а не онима који су их изабрали. Кључно је да се обезбеди подршка у самој странци, да се буде што више на страначкој изборној листи, а то се постиже тако што си што ближе врху странке, њеном председнику (ма где он боравио), главном одбору или централној отаџбинској управи, свеједно. Онда и не чуди то што се готово сви жале да „странке имају превелику моћ”, та моћ је само последица постојећих правила игре. Надаље, полагање рачуна странкама, а не бирачима доводи до постојећег начина рада скупштине будући да се тамо само извршавају упутства врха странке на плану страначке промоције. Скупштина није ништа друго него трибина на којој се спроводи одређена политика странке у погледу њених односа с јавношћу. Све политичке одлуке доносе се унутар странака, што скупштину претвара у место на коме се одржавају конференције за новинаре на којима се саопштавају те одлуке, а не место на коме се води политичка расправа. Коначно, пропорционални изборни систем у Србији довео је до тога да су у парламенту, а и у власти, заступљени готово сви: и радници, и сељаци, и пензионери, и националисти, и мондијалисти, и национална већина и националне мањине – сви могу да искажу себе и своје интересе. Заиста, мало је оних који у скупштини нису заступљени.

Шта су економске последице свега тога? Прва последица је огромна јавна потрошња. Емпиријска истраживања у свету показала су да се пропорционални изборни системи доводе у везу са већим износима јавне потрошње (мерене у односу наБДП), јавне расходе који су усмерени на потрошњу, а не на инвестиције, буџетске дефиците, као и на јавну потрошњу која је усмерена на присилну прерасподелу дохотка, а не на пружање јавних добара, што је основни посао државних власти. И заиста, у Србији су јавни расходи веома велики, а долази и до њиховог раста. На пример, док су пензије 2001. године учествовале у БДП-у са 8,3 одсто, то учешће се у 2008. повећало на 12,8 одсто, док је, вероватно игром случаја, један од потпредседника владе председник Партије уједињених пензионера. Управо су јако велики јавни расходи Србије довели до великог пореског оптерећења – мало је земаља ЕУ које имају већи удео прикупљених пореза у БДП-у, а све оне имају пропорционални изборни систем.

Несумњиво је да је пропорционални изборни систем довео до својеврсне стабилизације Србије као демократске земље. Краткотрајни експеримент са већинским системом 1990. године, уз фундаменталну неодговорност тако изабране власти, довео је до бројних нестабилности и политичких криза (додуше, уз драматичне догађаје у вези са распадом Југославије). Велике политичке промене биле су повезане са формирањем широких предизборних коалиција, попут коалиције Заједно или ДОС-а, како би се, макар привремено, укрупнила српска политичка сцена. Извесно је да су у Србији 2009. године у потпуности исцрпљене погодности које нуди пропорционални изборни систем.

Очигледно је да је време за промене и приближавање већинском изборном систему, који одговара великим странкама. Ко од данашњих играча на српској политичкој сцени има интереса да започне овај посао? Ја видим двојицу. А ви?

Председник Центра за либерално-демократске студије,
професор Правног факултета Универзитета у Београду