Српкиња крпи ослабела срца

ИНТЕРВЈУ
Сваке године часопис „Технолоџи ривју” који излази под окриљем веома цењеног у свету Масачусетског института за технологију (МИТ) бира младе истраживаче (испод 35 година) и објављује шта су открили у својем септембарско-октобарском издању. Велика је част бити један од добитника награде (TR35), нарочито у Северној Америци у којој је и те како прижељкивана међу младим факултетским особљем јер је то знак да је нечије истраживање доживело светско уважавање. У 2008. један од славодобитника била је Српкиња Милица Радишић, професор у Институту за биоматеријале и биомедицинско инжењерство Универзитета Торонто (Канада), која се истакла осмишљавањем својеврсних закрпица за поправку оштећеног срца.

Којем циљу сте посветили своје истраживање?

Болести срца су водећи узрок смрти у индустријализованим нацијама; многи људи доживе ударе (инфаркт миокарда). Сваке године само у Северној Америци забележи се милион нових случајева, од тога ће три четвртине преживети, а отприлике једна неће. Чак и они за које се чини да су се потпуно опоравили претрпе трајно оштећење, пошто инфаркт привремено успорава или зауставља проток крви богате кисеоником до срчаног мишића, узрокујући смрт ћелија. Ткиво ожиљка, сачињено од тврдих колагенских влакана, брзо се утка, али је, за разлику од здравог природног, круто и негипко, није у стању да се стеже и опушта (контракција). Оштећење се временом погорша и може довести до онеспособљавања и, могуће, смртоносног стања отказивања срца. Таквим болесницима се, коначно, мора пресадити (трансплантација) срце, а број доступних органа је ограничен. Пошто се само не може залечити, циљ мојег истраживања јесте да пронађем нове начине замене оштећеног ткива (ткива са ожиљком) користећи инжењерство ткива.

Шта то, у ствари, значи?

Инжењерство ткива подразумева узгајање живих ткива у лабораторији од ћелија, исте особе или из неког другог извора, биоматеријала и биореактора. У случају оштећења срчаног мишића могуће је замислити да би се мања повреда могла лечити убризгавањем ћелија у оштећено подручје; ова замисао испитивана је у клиничким огледима у многим центрима широм света. Међутим, успех остаје ограничен будући да око 90 одсто ћелија изумре или бива испрано с места у које су убризгане. У овим опитима коришћени су скелетни миобласти или матичне ћелије извађене из коштане сржи самог оболелог.

Уколико постоји велики ожиљак који иде кроз цео зид преткоморе (вентрикуларни), убризгавање ћелија, засигурно, неће деловати, па живи комадић ткива мора послужити као закрпа. Опет у зависности од величине ране, хирург би могао закрпити мањи ожиљак. Ако је у питању велики који иде кроз цео зид, хирург би га могао најпре изрезати, а затим заменити ткивом гајеним у лабораторији. Технологије које сам усавршила омогућују у лабораторији гајење живог ткива намењеног замени.

Је ли то проналазак за који сте добили признање?

Да.

Можете ли нам рећи нешто?

Започели смо засејавањем срчаних ћелија новорођених пацова у порозни колагенски сунђер. Док су у ранијим подухватима испитивали механичко подстицање таквих ћелија, дошла сам на идеју да употребим електрични подстицај, налик пејсмејкеру, да бих изазвала контракцију ћелија као у правом срцу. Ћелије су дивно реаговале претварајући се у читаво ткиво, а колагенски сунђер се биолошки разграђивао. За шест или седам дана ћелије су почеле да се понашају као право срчано ткиво. Овај истраживачки рад обавила сам на докторским студијама на МИТ-у. На Универзитету у Торонту наставила сам проучавање користећи кардиомиоците (мишићне ћелије) извађене из матичних ћелија мишјег заметка да бисмо добили пулсирајуће закрпе. Потом сам направила закрпу засновану на људским кардиомиоцитима.

Колико би требало да будемо узбуђени због овога?

Веома много! У лабораторији можемо створити срчано ткиво које личи на право. Сада то ткиво можемо ставити у микрофабрикован низ да бисмо направили нову подлогу (платформа) за испитивање лекова или проучавање како различите болести и патогени утичу на рад срца. На дуге стазе истраживање би могло довести до поступака (техника) за поправљање срчаних оштећења изазваних другим стањима, попут дијабетеса. Обавили смо неке огледе да бисмо проучили како различите количине инсулина и глукозе делују на срчано ткиво добијено инжењерским путем, с погледом на смишљање обрасца (модел) који би опонашао срце оболелог с дијабетесом. То је веома важно будући да су дијабетичари око три пута склонији да оболе од кардиоваскуларних болести. Сматрамо да можемо, такође, проширити поље убризгавања ћелија миокарда коришћењем ткива примаоца. Тренутно убризгавамо различите лозе матичних ћелија у инжењерско ткиво да бисмо видели до каквих би побољшања могло доћи и које ће се матичне ћелије, највероватније, умножити и преживети. Тако можемо одредити матичне ћелије које би имале добре изгледе у преклиничким и клиничким опитима.

На чему још радите?

Моји студенти усавршавају нове приступе у разврставању матичних ћелија коришћењем микрофлуидног тока и развијају нове биоматеријале за кардиоваскуларну поправку. Истовремено радимо и на биоматеријалима који се могу убризгавати и на биоматеријалним скелама. На оба су пресађени нарочити пептиди или фактори раста осмишљени да управљају одговором ћелија у току узгајања у лабораторији и након имплантације.

Истраживање се чини прилично медицинским, иако нисте лекар?

По образовању сам хемијски инжењер, докторирала сам на МИТ-у. Као инжењер добро се разумем у физичка и хемијска начела. Употребљавам их у пројектовању биореактора или биоматеријала који омогућују раст живих ткива у лабораторији. Сарађујем с лекарима који нам преносе своје знање у вези с болестима срца и помажу у проверама наших ткива на животињама.

Колики је утицај имала чињеница да сте Српкиња?

Само повољан. Имала сам срећу да стекнем изванредно основно и средњошколско образовање у Србији, веома сам на томе захвална. Дубина и ширина образовања у нашим гимназијама може се само поредити с врхунским приватним школама у Северној Америци. Међутим, а школарина у таквима је десетине хиљада долара сваке године. У Србији је првокласно образовање приступачно, требало би да се тиме поносимо и тежимо да га сачувамо. Моја запажања су заснована на личном искуству из гимназије „Јован Јовановић Змај” у Новом Саду, а и на разговорима са студентима и колегама у МИТ-у и на Универзитету у Торонту.

Да ли бисте размислили о повратку?

Сваки пут када посетим Србију видим побољшања у свакодневном животу, у изгледу градова, раду јавних установа и тако редом. Право је задовољство посматрати такве промене. Мислим да, засигурно, има услова.