Авангарда, а не елита

Ко може поправити односе међу новим балканским државама? Ту дугорочно не могу помоћи естрадни уметници, невладине организације ни попови. Можда капиталисти или политичари? Тешко. Мобилни капитал у трци за профитом сели се, а политичари су непоуздани јер ће на изборима опет тражити подршку бирача опробаном одбраном националног интереса.

Не треба веровати ни групама које се називају елитама. Треба тражити културну авангарду. Свака елита је ексклузивна и мисионарска, а међунационалне везе не могу поправљати ексклузивистички актери. Може авангарда која води, али се не одваја, јер је непрофитном споном везана за декласиране и подвлашћене. „Патриотске” елите из академија наука, које су на свим странама још загледане у славну националну прошлост, демонстрирале су високу умешност у завади народа, док је антишовинистичка авангарда опомињала на замке слепог патриотизма. Први су заслужни што код нас у последњих двадесетак година нема признатог документа културе који истовремено није био и документ варварства.

Ипак, још има авангардне интелигенције неоптерећене митоманијом Косова и домовинског рата, која је кадра да се суочи са сенкама властите прошлости. Ова је свесна културне и језичке хрватско-српске сродности, незадовољна је провинцијализмом патуљастих банана држава и тражи шире културно сусретање. Није само Крлежа осећао провинцијалност пургерског Загреба већ то данас јасно говори и Игор Мандић. Код поправљања међунационалних односа недовољно је инсистирање на билатералној осовини Београд–Загреб и на тези да се овом полугом може донети мир западном Балкану. Не може. Поправљање српско-хрватских односа незамисливо је без истовременог рада на измирењу осталих бивших југословенских република. Замршени балкански караказан не може се билатерално мирити. Билатералне су завере, ново сусретање може бити само мултилатерално. Одвећ ниско гради онај ко дела билатерално.

Када српски политичари иду у Загреб у тренуцима затегнутости Хрватске и Словеније, то је приземна краткорочна тактика. Дугорочна стратегија јесте рад на општем попуштању од Скопља до Љубљане. То јесте теже, али српска и хрватска интелектуална авангарда могу то покренути. Једино попуштање у целом региону може створити дугорочније поверење. Упркос етничком чишћењу, језик и култура су нам неразмрсиво испреплетени. Зато нема билатералне осовине која би могла измирити културно недељиви југословенски простор. Не могу се мирити две државе, то мора ићи у пакету. Ко то може покренути?Само непрофитно усмерени актери и они који нису загледани у прошлост. Нове балканске државе нису данас просторно удаљеније него што су биле пре 20 година, а ни културно, ни језички. Али данас нас успешно деле блиска врућа прошлост и оживљене религије. Некоме је прошлост важан оријентир, а некоме вера у онострано. Али нисмо одговорни када се сећамо, нити онда када се молимо, него само када радимо на будућем миру. Ту има доста посла, а млад је онај ко је кадар да заборавља. Ипак није кључ напретка општа амнезија него је продуктиван само заборав борбене прошлости. По природи ствари млади нису упућени на славну прошлост него на сигурну будућност. Они брже прихватају нове стратегије делања, док моћни старији, загледани у прошлост, контролишу њено тумачење. Зато одговор на питање с почетка текста гласи: међунационалне везе може поправљати световна културна авангарда која је подједнако окренута свим младима на простору бивше Југославије.

Професор на Филозофском факултету у Београду