Будућност Позорја без селектора

Нови Сад – Желим да отворим питање начина селектовања представа за Стеријино позорје, али и за многе друге фестивале, сходно времену у којем живимо и које диктира потпуно другачији начин посматрања овог проблема. Све ово што данас радимо су наслеђене форме, а време је потпуно ново – каже у изјави за „Политику” директор Стеријиног Позорја Иван М. Лалић, поводом проширења селекције 54. Позорја, о чему је наш лист опширно јуче писао.

Одлична основа да о томе како направити довољно добар и квалитетан селекторски систем почне да се размишља на најширем плану у области културе јесте, како констатује Иван М. Лалић – сужен медијски простор за културу, који је почео још раних деведесетих година прошлог века, законски прописи о конфликту интереса, мали број квалитетних личности, од знања и ауторитета. Све то ће, сматра Лалић, у најскорије време озбиљно угрозити досадашњи систем селекције готово свих фестивала. Другим речима, наше највеће, најзначајније и најбоље фестивалске манифестације, са традицијом и ауторитетом у систему регионалних и европских фестивала, у блиској будућности могу остати – без селектора!

– Због закона о сукобу интереса – истиче Лалић – немало се сузио простор „тржишта селектора” јер су креативни људи, личности од знања, укуса и ауторитета, заправо већ негде запослени. Они не могу да приме на себе улогу арбитра на Позорју, или другде, као што се то недавно управо догодило да Татјаном Мандић Ригонат која је, примивши место директора Драме Народног позоришта у Београду, дала оставку на место селектора у Позорју.

– На другој страни, потпуна деструкција културе у медијима, која је почела деведесетих, када је култура готово изгубила ранију видљивост, узроковала је да имамо данас мањак театролога, критичара, правих познавалаца, тако да у скорој будућности и једно Стеријино позорје може имати проблем одакле да регрутује будуће селекторе!

Наглашавајући да говори у име Позорја, али и у своје лично име директора институције, који и уметнички и финансијски одговара за фестивал, Лалић каже да размишља о креирању новог модела селекције.

– Било би добро да постоји читав тим програмских уредника, тзв. скаута, људи који ће покривати одређене територије, гледати све важније представе, а потом и селектора који ће од тих уредника примати праве информације о театарској продукцији. Био би то уметнички директор или директор манифестације, са мандатом на четири године, који би у потпуности одговарао за свој рад – каже Лалић.

Он подсећа да овај систем селектовања није непознат, да је и у ранијој држави СФРЈ постојао систем скаута који су радили предселекције у својим републикама, правили су дакле тријажу, а тек потом предлагали селектору шта је то што је вредно. Како ствари сада стоје, селектори Позорја, али и многих других фестивала, у релативно кратком временском периоду имају обавезу да виде чак и по сто представа!

Директор Позорја иде и даље у свом размишљању. Каже да би и директори фестивала требало да буду укључени у селекцију и додаје:

– Зашто би се директори фестивала крили, као што то често раде, иза воље и одлуке селектора? Требало би да се суоче и са том одговорношћу, наравно ако су личности од формата и знања... – истиче Лалић.

Желели смо да чујемо и мишљење селектора Стеријиног позорја, Владимира Копицла и Игора Бурића. Бурића нисмо успели да добијемо, јер је на службеном путу у Пољској, а Владимир Копицл нам је рекао:

– У последњој деценији селектирао сам већину наших водећих позоришних фестивала и искуство ми налаже да у том послу и данас заузимам став просвећеног минималисте. То је, верујем, добро показао и мој прошлогодишњи селекторски рад на Позорју, јер су четири представе које сам изабрао, од укупно девет приказаних, доцније побрале силна признања, од Битефа и других наших фестивала па до белог света.Овогодишње Позорје је од почетка и као укупан концепт, и нумерички, и програмски, и организационо било сасвим другачије постављено, при чему се мој и посао колеге Бурића углавном свео на то да одаберемо 14 захтеваних комада за селекције националне драме и националног позоришта. Одгледали смо 80, одабрали по нама најбољих 14, колико је и тражено, детаљно то образложили и објавили, а накнадно проширење програма од стране менаџмента и УО Позорја видим баш онако како се сада и чује – као тежњу ка неком ширем добру али и редефинисању начина селекције.

Копицл за „Политику” додаје:

– Можда је и то могуће а да Позорје остане Позорје, видећемо већ на овогодишњем издању фестивала и после. А можда је штета што нам за такву визију развоја Позорја није дојављено пре почетка нашег рада, па да размислимо. Мада верујем да би се наш избор представа свео на исто, будући да су га колико ми сами диктирале и представе у конкуренцији.

Ово што се сада збива, каже наш саговорник, и о чему се све приповеда „понајвише ми личи на оне староставне ’жеље и поздраве уз песму’, дакле на нешто што ми никада није био омиљени жанр баш као ни саопштења управних и других одбора. Зато се и устежем од мегакоментара.Шта је ту је, сујети у озбиљним пословима нема места, а пошто је јутро обично старије од вечери надам се да ће нам Позорје до краја осванути у лепом и узбудљивом руху, па макар помало и пренакинђурено.”