О добру

Да бисмо колико-толико исправили несразмеру између доброг и злог, да умањимо штетне последице учесталих речи као што су криза, депресија, инфлација, злочин, криминал, парламент, молим вас да уврстите неколико речи о доброти.

Добра дела имају једну ману: као да се подразумева да смо их заслужили, па смо према доброчинитељима немарнији него према злим људима.

Подразумева се да су родитељи, који су нам даровали живот, донекле обавезни да се брину о нама. Код нас се то у последње време протегло к’о мачија црева, а захвалност деце опада с временом проведеним заједно с родитељима. Све друге особе које нас награде добротом сматрамо већим добротворима од њих. Из доброчинства израстају највеће људске вредности као захвалност, племенитост, алтруизам. Добри људи нам чине живот лепшим, испуњенијим, садржајнијим, оптимистичнијим.

Добра дела најчешће нису очекивана и зато још више побуђују позитивна осећања. При даривању поклона у народу се каже да је „од срца”, или грубље: „Поклону се у зубе не гледа”. Дете не ваља размазити поклонима, јер у одраслом животу доживљава разочарања, ако је погрешно одгајан да незаслужено добија више него што пружа. Хуманост се учи одмалена да стичемо својство одрицања нечег у корист другог, не очекујући заузврат противуслугу.

Способност да уочи туђу потребу, да је задовољи, чак и физичком изгледу доброчинитеља даје израз испуњености, смирености, све до блаженства. Нешто слично можемо читати с лица људи способних да праштају ниске ударце.

Човеков живот је прекратак да би се освртао на злобнике, а не треба крити кад нас неко обдари срећом и радошћу. У сопственој души морамо неговати оптимистичка размишљања и лични тренутак радости поделити с другим људима.

Тако постајемо позитивна особа способна да даје, подели осећања, као и друга људска добра. То је асфалтни пут према душевној равнотежи и превенцији менталних поремећаја.

Кад је човек задовољан собомможе да пренесе, поклони своја знања и стања. Ту лежи корен добрих дела.

Даривање је део женске биологије, не само психологије, и почиње дојењем. Женска душа је окренута околини, а мушка према себи. Он увек очекује да прими поклон, док она за поклон сматра да јој у основи не припада и да га увек мора платити повећаном љубављу, пажњом и слично... У женској психи дубоко је усађено да је увек спремна дати више него што поклон вреди. Даровати љубав иманентно је жени-мајци. Онај ко прима, више од тога и не треба да очекује у животу.

Код нас третирају државу и нацију као мајку. Зато су многи незадовољни колико од ње добију. Заборављају мисао Џона Кенедија: „Никад не питај шта домовина теби пружа, него колико јој можеш допринети!”.

Дарови, поклони, охрабрења, стимулативне речи далеко су ефикаснији начин да човек формира правилан став према животу, од живота у страху од казни.

Да добро треба вратити добрим дубоко је усађен обичај у нашем народу. Читава поглавља народних пословица сведоче о томе. Да човечанство у трци за материјалним вредностима није изгубило компас не би било потребе подсећати на овај битни део људског живота. Паника у Америци због губитка милијарди, депресије, суициди банкара говоре колико је предалеко отишла логика брокера-мешетара o туђим вредностима. Колико је то далеко од става наших очева, који су синовима остављали једино богатство – чист образ.

Добар човек у сваком људском бићу гледа пријатеља, друга, док зао у сваком гледа непријатеља. Али зло је бумеранг који се враћа. Добри људи не траже вашу захвалност,она је ваша дужност и потреба. Њима је захвалност само светионик који им показује да су на правом путу и да и ви скупа с њима, тим путем наставите...