Дивниних триста збринутих малишана

Лесковац – Социјална радница из Лесковца Дивна Стојановић, руководилац Регионалног центра за породични смештај, добитница је награде „Васа Пелагић”, која се од лане додељује за достигнућа у области образовања и заштите деце без родитељског старања. А њен професионални пут, како каже, трасирао је догађај са самог почетка каријере. Било је то у лесковачком Центру за социјални рад, а наша саговорница се и данас, 30 година касније, сећа бурне свађе која је тог дана одјекивала ходницима ове установе. Онда се све утишало. Чуо се само дечји плач.

Изашла је у ходник и затекла дечака од шест и девојчицу од четири и по године како јецају. Од родитеља, иначе Рома, ни трага ни гласа. Дивна је била затечена, села је поред њих и почела и сама да плаче. Девојчица је тада почела да теши Дивну: „Тето, немој да плачеш, мама ће брзо да се врати”.

Мама и тата се нису вратили, а Дивна се постарала да деца буду смештена у хранитељску породицу...

Тако је почео њен више од тридесет година дуг рад на заштити деце без родитељског старања. У почетку је радила са свим категоријама корисника, а од 1993. бави се искључиво збрињавањем напуштене деце у хранитељске породице. Каже нам да није водила прецизну евиденцију, али да се за све ово време побринула за не мање од 300 малишана.

– У Лесковцу има више од 70 хранитељских породица у којима тренутно борави осамдесет петоро деце, од беба до одраслих момака и девојака. Трудимо се да хранитељским породицама и деци без родитеља пружимо што бољу заштиту – истиче Дивна, додајући да се усвојена деца брзо уклапају у своје нове породице и да ретко које од њих касније трага за биолошким родитељима, већ трага за разлозима због којих су га родитељи напустили.

– Што се тиче деце у хранитељским породицама, она ту остају до завршетка школе и осамостаљивања. Често се емоционално везују за породице које су их одгајиле, ороде се са њима, узимају их за кумове – закључује Дивна Стојановић.