Статус се увек изнова потврђује

Музејски сектор пати од недопустиве издвојености од спољног света. Он је у положају„књишког човека који се истиче поносом и гледа са страхом, док врло беневолентно омаловажава, оно што се дешава”. (Маршал Маклуан)

Смисао постојања једног музеја јесте да комуницира са публиком: посетиоцима, туристима, ђацима, радозналим пролазницима. Музеј мора бити не само отворен за свакога ко жели да га посети већ мора да делује и ствара наклоност код оних који нису у прилици да га посете и спознају вредност културног добра које музеј поседује.

Народни музеј затворен је за јавност осам година и 146 запослених нема одговарајући контакт са спољашњим светом, а то су запослени који су стручно оспособљени, задужени и одговорни за рад у свим околностима. Актуелни измењени економски услови налажу да се траже решења кроз повећану, а не смањену активност. Чекање и прозивање или пребацивање одговорности свакако не води ка решавању годинама нагомилаваних, одлаганих или скриваних проблема.Не треба да се и даље избегава да они који су одговорни треба да сносе последице, било да је реч о запосленим у музеју, било о државним службеницима. Штета која је учињена погрешним одлукама или нестручном расподелом и трошењем новца не треба да нас даље води инерцијом у истом смеру. Музеј није само зграда, музеј су, посебно у оваквим околностима, програми и изложбе, семинари и стручне припреме за трансформацију музеја које организују запослени у музеју. Трагање за партнерима и покровитељима, такође, важан је сегмент деловања запослених док траје реконструкција. Музејски службеници нису плаћени да сакривају наше културно благо него да и у најнеповољнијим условима нађу начина да га заштите снагом непрекидне изложености, активног увида и предочавања јавности.

Инерција и недостатак самокритике указује да није неопходна само реконструкција Народног музеја. Неопходна је трансформација, стварање нових модернијих процедура у комуникацији и деловању музеја. Недостатак сталног вредновања, напротив, доводи до немогућности прилагођавања променама, што је мањкавост која угрожава и будућност мисије Народног музеја.

Али ако то преведемо на језик свакодневног пословања сусрећемо се са великим бројем буџетских установа културе, међу којима је и Народни музеј, које и поред више пута поновљених захтева министарства културе, не достављају програме и извештаје, због чега немамо јасан увид у то како се и на шта троше добијена средства. Наравно, нити смемо да ту праксу пасивне одговорности подржавамо, нити можемо да пристанемо на улогу незаинтересованог посматрача онога што се дешава у институцијама за које смо надлежни.

Предуслов да се, и у овако тешким економским условима, средства издвоје управо за оне пројекте и програме који подижу наш општи културни ниво је – да ти и такви програми и пројекти уопште и постоје. Захтеви, међутим, да се новац из Министарства културе само „проследи”, без увида у то како је и на шта утрошен, или, пак, захтеви да се одобре средства која би била употребљена на подмиривање гломазне и неефикасне организације, уместо за стварање доброг културног производа – за нас су апсолутно неприхватљиви. И ово министарство је спремно да повуче све неопходне потезе како би тој лошој пракси стало на пут, као и да преузме и све обавезе које му у том послу „следују” и пуну одговорност за њихово извршење.

Јер једно је, свакако, сигурно: ми хоћемо да уведемо нова правила, која подразумевају подизање степена одговорности сваког појединца који је актер у културним збивањима, и, у том смислу, покренућемо нове иницијативе које ће водити раскиду са старим, лошим навикама – без обзира на непопуларност мера које такав један задатак од нас захтева.

Време финансирања само на основу тога што је неко, некада, стекао неки статус, без потребе да се тај статус увек изнова и потврђује, мора да остане далеко иза нас, јер сем што је тај и такав образац превазиђеног мишљења и функционисања супротан културној политици савремених друштава, он нас води у једну лошу праксу – у подршку постојању „заштићених”, који не морају да се нужно доказују кроз квалитет, а на уштрб оних који имају и вољни су да искористе све потенцијале у сталној утакмици квалитета. Средства у култури нису и не могу бити никоме „једном дата”, она се морају увек и изнова заслуживати, искључиво сталном и квалитетном културном продукцијом, јер је то једини начин да свима пружимо једнаку шансу, али и да култури пружимо шансу тиме што ћемо омогућити да место успаваности на давним ловорикама заузме константност издвајања најбољег из свеукупне културне понуде. А отвореност тог процеса, за нас је – неупитна.

Министар културе у Влади Србије