Сократово огледало сија као недостижни узор

Драма „Ућуткивање Сократа” води публику у античку Атину, у време када је демократија била још фрагилна и крхка, и кад је постављање питања било „смртни грех”. Редитељ Небојша Брадић истоимену представу по тексту Хауарда Брентона ради на релацији Тиват–Београд, а она ће премијерно бити изведена сутра увече (од 21 сат) у  Тивту, у оквиру Фестивала медитеранског театра „Пургаторије”. Настаје у копродукцији  Центра за културу Тиват и Битеф театра на чијој сцени ће бити премијерно виђена почетком октобра. Костимографкиња је Марина Вукасовић Меденица, композиторка Александра Вребалов, лекторка Дијана Маројевић.

Јунаке Хауарда Брентона тумаче Бојан Димитријевић, Јелена Ступљанин, Сања Ристић Крајнов и Југослав Крајнов.

Случајно или не сте за сусрет са медитеранском публиком изабрали ово дело Хауарда Брентона?

Бескомпромисни глас Сократа у опасним временима одјекује и у овом нашем „добу гнева”. Драма почиње духовитим дијалогом између Сократа и „исправног грађанина” испред атинског суда. Овај дијалог је заснован на Платоновом Еутифру и у њему се Сократ појављује као враголаст, емпатичан и провокативан. Следећу сцену преузимају Ксантипа, Сократова супруга и мајка његове деце и Аспазија, једина моћна жена у атинској политици за коју знамо. Чини ми се да тај спој комичног и трагичног, породичног и државног, политике и судбине, припада медитеранском театру.

Сократ је био славна личност, најпознатији човек у граду, али није био и омиљен код свих. Он је само једном био на јавној функцији као председник парламента, и то само на један дан. У чему је моћ  његове бесмртности? Шта се променило од времена Сократа до данас?

Сократово учење је универзално. По томе, он је човек за сва времена. Све док је Атина била место где су владале слобода и демократија, питања која је он постављао била су толерисана. Међутим, оног тренутка када је земља доспела у кризу, глас мислиоца је за већину постао неприхватљив и та већина је решила да га ућутка. Стварање жртвеног јарца, потом процес и пресуда, био је уобичајен ритуал у антици. Нажалост, мало тога се променило од Сократовог доба до данас. Историја, између осталог, евидентира распињање на крст, спаљивање, гиљотине и логоре. Данашње време доноси усавршене методе: медијску хајку, друштвене мреже, политичке злоупотребе, а све с циљем добијања и опстанка на власти. Сократ је био само први, али јединствен, у том низу.

Шта вам је у случају представе „Ућуткивање Сократа” најбитније? Колико је комплексно рушити мит око нечега што већ дуго постоји?

О Сократу су написане књиге, у његову част су постављане скулптуре и организоване прославе – али много тога није познато. Јер, Сократ није ништа написао. Постоји прича да је на основу Езопових басни у затвору компоновао песме. Четири дијалога у „Ућуткивању Сократа” у којима су описани суђење и егзекуција су живи, истакнути хумором и драмом. Такви, они су упитни, уколико се гледају само кроз Платонове  „зелене наочаре”. Постоји још један извор Сократовог говора, а то је Ксенофон, али он није на нивоу Платонових текстова Еутифро, Сократова одбрана и Критон. У њима, опис смрти његовог учитеља и његове мистериозне последње речи делују стварно. Четврти дијалог, Федон, писан је много касније од Сократове смрти и у њему Платон наводи да је Сократ веровао у реинкарнацију о чему не постоје трагови у ранијим радовима. Није на нама било да рушимо мит, већ да поставимо огледало у којем ће се појавити Сократ.

Сократ је оптужен за порицање постојања богова, за измишљање нових богова и кварење атинске младежи... Шта би се нашло у његовом  огледалу данас? Чега је он подстрек?

Сократ је био екстремно популаран међу младима и родитељи су се прибојавали да ће он њихове синове одвести на странпутицу. Разбеснели, гласали су за смртну казну. Касније, у затвору, Сократ је одбио да побегне уз аргументацију да би то могло да угрози његову репутацију и да он мора да поштује законе, чак и онда када их злоупотребљавају непријатељи демократије. Данас, у времену када се у празним речима налазе све празнија дела и када се у урушеним институцијама не поштују закони, Сократово огледало сија као недостижни узор доследности морала, мишљења и делања.

Да ли је Сократ „отказао” себе? Да ли је на суђењу у Атини 399. п. н. е. својим претерано комичним говором намерно разјарио пороту како би осигурао да га она осуди на смрт?

Вашем питању бих додао и следећа: Да ли је Сократ уништавањем самог себе испробавао државу? Или је то био врхунац темељне истраге којом је показао да душа надживљава смрт? Велике приче својим значајем далеко премашују тренутак када су настале. Надам се да ће одговоре на та и друга питања открити гледаоци наше представе.

Позориште је одувек говорило о људима.  Каква је судбина малог, обичног човека данас? Може ли уметност да заустави рат?

Уметност је имала централну улогу унутар грчке цивилизације, тако да је можемо сагледати као репрезента развоја цивилизације у целости: од литературе до грађанског живота. У томе, више него икада доцније, уметност и живот су били преплетени. У театру су приказивани људи и догађаји из блиске прошлости, али и савременици. Неки су били „упаковани” у митове, о другима се говорило непосредно, чак и грубо. Аристофан се ругао демагогу Клеону. Уметност је говорила против рата: од трагедије „Персијанци”, у којој се најављује пропаст моћних освајача, до комедије „Лисистрата”, која даје женама моћ да зауставе ратове. Активна слобода грађана унутар полиса који фаворизује уметност и науку, то је наслеђе што нам га је оставила антика и о чему се данас недовољно говори.

Колико је деликатно успоставити везу између прошлости и садашњости. Како и чиме се бранити од терета времена?

„Битка код Маратона”, писао је у 19. веку Џон Стјуарт Мил, „чак као догађај у енглеској историји, много је важнија од битке код Хестингса. Да је исход тог дана био другачији (да Грци нису победили) Британци и Саксонци би можда још тумарали по шумама.” То, као и стотине других примера, говори о томе да се корени цивилизације којој припадамо налазе у античкој Грчкој. Не подсећају нас на то само Олимпијске игре. Историја нам даје кључ за разумевање модерног света. Хорације је писао да је „поражена Грчка поразила своје дивље победнике и увела своју уметност у сељачки Лацио”. Томе се мало шта може додати.