Игра светла и сенки

БАЛЕТСКА КРИТИКА
Шести београдски фестивал игре отворио је у „Сава центру” Балет Монте Карла из Монака, компанија чувена по својој дугој и славној традицији – почетком двадесетог века основао ју је највећи балетски импресарио Сергеј Дјагиљев, у њој су плесали највећи играчи тог времена Павлова, Нижински, Карсавина, а на представама су сарађивали Прокофјев, Стравински, Пикасо, Дали, Петипа, Фокин, Лифар... Компанија је током протеклих сто година имала својих успона и падова, гашења и поновних оснивања, а данас важи за угледну балетску трупу са изузетно квалитетним играчима различитих националности, који гостују на сценама широм света.

Београдска публика имала је прилике да види две поставке директора ове компаније, француског кореографа Жана Кристофа Мајоа – „Пејзаж” и „Altro Canto II”.

„Пејзаж” је чисто, (помало чак стерилно), апстрактно дело неокласичног балетског стила, посвећено сећању на сликара Жана Мајоа, ауторовог оца. Играчи у једноставним белим костимима играју на музику Џона Адамса брзо, уиграно, спретно... њихов плес носи неку једноставност и оптимизам. Плава позадина ствара утисак да је реч о својеврсном плесном акварелу, боје се претапају, сцена је попут осунчане обале мора. Међутим, Мајоов кореографски рукопис овде није претерано иновативан, он се служи доста стереотипним корацима и покретима неокласичне игре, како у ансамбл, тако и у дуетној игри. Покрети су геометријски јасних линија, одсечни и прецизни, али плесне реченице су превише поједностављене, па тек врло спорадично постижу неки значајнији ефекат. Иако плес који Мајо креира тече врло лако (јасно је да га он ствара без великог напора), у овом делу ипак до изражаја највише долазе одлични играчи, лепих, израђених тела, и добре технике.

У другом делу трупа је извела „Altro Canto II”, новије остварење, балет који је своју премијеру имао прошле године на својој матичној сцени. Овде Мајо показује већи ниво кореографске зрелости, пушта машти на вољу, експериментише са сенкама играча на великом белом платну. Балет почиње соло игром младића који развија дијалог са својом сенком, да би се изненада на платну појавила сасвим мала фигура која се разиграва и скакуће по играчевој сенци, креће се сасвим непредвидиво, затим расте, док сасвим не преплави цело платно. То је сигурно најупечатљивији тренутак ове поставке. Онда на сцену излазе две девојке доста зачудних покрета и необичног хода, а после њиховог плеса на сцени игра цео ансамбл. У наставку комада Мајо мало губи замах и инспирацију, па ове ансамбл деонице немају нарочити квалитет, али он ипак успева да до краја одржи специфичну, деликатну атмосферу комада. Представа се завршава сведеним дуетом – девојка и младић плешу, док играчица на другој страни сцене игра сама, као одраз девојке која је у пару.

Сенка се отргла и отпочела свој засебан, физички живот као неки тајанствени двојник.

Оба Мајоова балета имају проблем својеврсне хладноће којом одишу – можда томе доприносе минималистичка музика, (у „Altro Canto” то је музика Бертрана Мајоа), као и сама сценографија коју чини неколико великих белих паноа, а можда и сам стил игре – дистанциран, сведен, без емоција...

Ипак, свако од ових дела носи одређени квалитет – „Пејзаж” чисту, технички одлично изведену игру, а „Altro Canto II” тајанствену атмосферу варљивог света сенки и одраза, и један мало деликатнији и занимљивији плесни језик.