Превише је правила око нас

После представа „Немреш побјећ’ од недјеље” и „Двије”, „Свици” су трећи комад хрватске списатељице Тене Штивичић који ће се наћи на репертоару Атељеа 212. Поред ауторке, заједнички именитељ ових драма је и глумица Александра Јанковић, која у свакој од њих има запажену улогу. „Свици” ће у режији Татјане Мандић Ригонат премијерно бити изведени вечерас у 20 часова. На Великој сцени Атељеа, поред Александре Јанковић, наћи ће се Вјера Мујовић, Љубомир Бандовић, Властимир Стојиљковић, Горан Јевтић, Анђелика Симић, Вања Милачић и други.

– Глумим жену која јепотпуно остварена у професионалном смислу, али истовремено недовршена у емотивном. Комад прати њену и судбину још десетак ликова који остају заглављени на једном аеродрому. Не зна се да ли је разлог њиховог заточеништва мећава или тероризам. Занимљиво је колико таква ситуација, пуна нервозе, страха, панике, утиче на живот сваког од њих – каже Александра Јанковић.

Тена Штивичић је рекла да је аеродром одабрала јер, са једне стране, представља симбол путовања и слободе, а са друге место на којем преовлађује систем строгих правила и процедура.

Аеродроми данас више не представљају радост путовања, него муку, малтретирање и поштовање процедуре. Скидање, изување, тражење метала по џеповима, па онда, опет, облачење, обување, проверавање да ли је све на свом месту – пасош, новац, бординг пас. Стално си изложен некој неприродној ситуацији и наше биће се буни против тога. Навикли смо да то припада неким другим местима, на пример полицијској станици. Онда, ако чекаш дуже на лет, потрошиш знатно више новца него што си планирао. Затим вучеш гомилу кеса у авион, постоји могућност да ће ти нешто бити и одузето, а потом имаш проблем да пронађеш места за све то. Једном сам приметила породицу Хиндуса који су, док су чекали свој лет, непомично седели зурећи у једну тачку. Чинило се као да су присутна само њихова тела, а да им душе још нису стигле и то је био њихов начин да се изборе са свим тим строгим процедурама. Превише је тих правила свуда око нас. Или, можда, ја то више примећујем сада него раније зато што сам старија.

Зар нису правила обележје цивилизованог света?

Ма, та наша цивилизација полако скреће са пута. Временом ће се урушити, исто као и неке претходне цивилизације чије постојање данас утврђујемо. Недавно сам провела неколико дана у природи, јако далеко од свега урбаног, и ту нађете материјалне и духовне доказе да су све те норме савременог друштва, заправо, сувишне јер је природа одавно све регулисала. Ми смо као врста постали преумишљени. Човечанство се кроз векове борило за слободу, а онда смо наметнули толико правила да смо сада поново неслободни.

Чини се да сте претплаћени на улоге у представама рађеним по текстовима Тене Штивичић?

Не бих имала ништа против да играм и у њеним будућим комадима. Сарадња са Теном се показала као врло успешна до сада, па верујем да ће се у том правцу и наставити. Уосталом, она се већ доказала као диван, паметан, проницљиви писац. У својој 21. години написала је „Немреш побјећ’ од недјеље”, драму за коју сматрам да ће је надживети.

До сада сте, већином, играли у савременим комадима. Због чега Вас нема у представама рађеним по класичним делима?

Не знам зашто, али углавном су ми и нуђене улоге у савременим комадима. У ствари, кад мало боље погледате, београдска позоришта и немају нешто много класика на репертоарима. И жао ми је због тога. Ипак, ситуација се у последње време поправља. Класични комади су више заступљени него раније.

Који лик бисте волели да играте?

Леди Магбет.

Сматра се да та представа доноси несрећу. Не плашите се сујеверја?

Не, сујеверна сам само када ми то одговара. Каже се, на пример, и да љубичаста боја у позоришту доноси несрећу, а ове сезоне је она била прилично заступљена на сценама. И, као што видите, ништа се страшно није десило – позоришта и даље функционишу.