Previše je pravila oko nas

Posle predstava „Nemreš pobjeć’ od nedjelje” i „Dvije”, „Svici” su treći komad hrvatske spisateljice Tene Štivičić koji će se naći na repertoaru Ateljea 212. Pored autorke, zajednički imenitelj ovih drama je i glumica Aleksandra Janković, koja u svakoj od njih ima zapaženu ulogu. „Svici” će u režiji Tatjane Mandić Rigonat premijerno biti izvedeni večeras u 20 časova. Na Velikoj sceni Ateljea, pored Aleksandre Janković, naći će se Vjera Mujović, Ljubomir Bandović, Vlastimir Stojiljković, Goran Jevtić, Anđelika Simić, Vanja Milačić i drugi.

– Glumim ženu koja jepotpuno ostvarena u profesionalnom smislu, ali istovremeno nedovršena u emotivnom. Komad prati njenu i sudbinu još desetak likova koji ostaju zaglavljeni na jednom aerodromu. Ne zna se da li je razlog njihovog zatočeništva mećava ili terorizam. Zanimljivo je koliko takva situacija, puna nervoze, straha, panike, utiče na život svakog od njih – kaže Aleksandra Janković.

Tena Štivičić je rekla da je aerodrom odabrala jer, sa jedne strane, predstavlja simbol putovanja i slobode, a sa druge mesto na kojem preovlađuje sistem strogih pravila i procedura.

Aerodromi danas više ne predstavljaju radost putovanja, nego muku, maltretiranje i poštovanje procedure. Skidanje, izuvanje, traženje metala po džepovima, pa onda, opet, oblačenje, obuvanje, proveravanje da li je sve na svom mestu – pasoš, novac, bording pas. Stalno si izložen nekoj neprirodnoj situaciji i naše biće se buni protiv toga. Navikli smo da to pripada nekim drugim mestima, na primer policijskoj stanici. Onda, ako čekaš duže na let, potrošiš znatno više novca nego što si planirao. Zatim vučeš gomilu kesa u avion, postoji mogućnost da će ti nešto biti i oduzeto, a potom imaš problem da pronađeš mesta za sve to. Jednom sam primetila porodicu Hindusa koji su, dok su čekali svoj let, nepomično sedeli zureći u jednu tačku. Činilo se kao da su prisutna samo njihova tela, a da im duše još nisu stigle i to je bio njihov način da se izbore sa svim tim strogim procedurama. Previše je tih pravila svuda oko nas. Ili, možda, ja to više primećujem sada nego ranije zato što sam starija.

Zar nisu pravila obeležje civilizovanog sveta?

Ma, ta naša civilizacija polako skreće sa puta. Vremenom će se urušiti, isto kao i neke prethodne civilizacije čije postojanje danas utvrđujemo. Nedavno sam provela nekoliko dana u prirodi, jako daleko od svega urbanog, i tu nađete materijalne i duhovne dokaze da su sve te norme savremenog društva, zapravo, suvišne jer je priroda odavno sve regulisala. Mi smo kao vrsta postali preumišljeni. Čovečanstvo se kroz vekove borilo za slobodu, a onda smo nametnuli toliko pravila da smo sada ponovo neslobodni.

Čini se da ste pretplaćeni na uloge u predstavama rađenim po tekstovima Tene Štivičić?

Ne bih imala ništa protiv da igram i u njenim budućim komadima. Saradnja sa Tenom se pokazala kao vrlo uspešna do sada, pa verujem da će se u tom pravcu i nastaviti. Uostalom, ona se već dokazala kao divan, pametan, pronicljivi pisac. U svojoj 21. godini napisala je „Nemreš pobjeć’ od nedjelje”, dramu za koju smatram da će je nadživeti.

Do sada ste, većinom, igrali u savremenim komadima. Zbog čega Vas nema u predstavama rađenim po klasičnim delima?

Ne znam zašto, ali uglavnom su mi i nuđene uloge u savremenim komadima. U stvari, kad malo bolje pogledate, beogradska pozorišta i nemaju nešto mnogo klasika na repertoarima. I žao mi je zbog toga. Ipak, situacija se u poslednje vreme popravlja. Klasični komadi su više zastupljeni nego ranije.

Koji lik biste voleli da igrate?

Ledi Magbet.

Smatra se da ta predstava donosi nesreću. Ne plašite se sujeverja?

Ne, sujeverna sam samo kada mi to odgovara. Kaže se, na primer, i da ljubičasta boja u pozorištu donosi nesreću, a ove sezone je ona bila prilično zastupljena na scenama. I, kao što vidite, ništa se strašno nije desilo – pozorišta i dalje funkcionišu.