Посебне учионице за „хисторију” и „повијест”

Од нашег дописника
Столац, Мостар – Мултиетничност је реч која се веома често употребљава , у различитим контекстима, када се говори о Босни и Херцеговини. Реч коју је тешко изговорити, чини се, још је теже применити и показати у пракси. Бројни примери из босанскохерцеговачке свакодневице то показују, а најдрастичније су приче о подељеним школама.

У Босни и Херцеговини, наиме, постоји око педесет школа у којима деца различитe националности, углавном бошњачке и хрватске, одвојено похађају наставу. То су школе са два плана и програма, два директора, две зборнице, и чији ученици углавном живе два потпуно одвојена живота.

Један од типичних примера је Средња школа „Столац”. Некада су у овој школи квалитетно средњошколско образовање стицале генерације ученика из Стоца и суседних градова, без разлике, Срба, Хрвата, Бошњака. Данас у одвојеним сменама наставу у овој школи похађају хрватска и бошњачка деца. Српске деце у Стоцу одавно више нема.

Хрвати су у Стоцу 1995. године основали нову средњу школу, а шест година касније, са повратком Бошњака у ово место, почиње и настава на босанском језику за бошњачку децу. Од тада до данас трају спорови око питања зашто школа по босанском програму нема правни легитимитет, јер то право „ексклузивно” за себе задржавају Хрвати. Док се о овом питању расправља у локалним, кантоналним и републичким институцијама, ученици наставу похађају у две одвојене смене, сваки са својим „етнички прилагођеним” наставним особљем. Када звоно огласи крај наставе у првој смени, па се ученици разиђу, долазе ђаци и наставници из друге смене. Имају посебне учионице и зборнице, деле само стручне кабинете. Једни изучавају „хисторију”, други „повијест”. И тако данима, годинама, сами постају део неславне историје ове земље.

Питали смо неке од ученика да ли мисле да би било боље да наставу похађају заједно. Одговор је био: не, овако има мање проблема. Подељене су и средње и основне школе.

По одласку са функције високог представника, Мирослав Лајчак је у интервјуу за словачке медије од свих проблема у Босни и Херцеговини издвојио управо овај назвавши га „темпираном бомбом”.

Подељене школе у БиХ озбиљно су питање које своје последице може показати у будућности. Чињеница да деценију и по из оваквих , подељених школа, излазе генерације младих који одрастају једни поред других, без икаквог контакта и међусобног упознавања мора да брине. Примера попут овог из Стоца има много и сличне приче испричаће вам у Чапљини, Мостару, Бугојну...

Две школе под истим кровом, заједно са одвојеним вртићима, домовима здравља, аутобуским станицама, изражајни су детаљи на слици подељене БиХ стварности.

-----------------------------------------------------------

Живе у Мостару, а никада нису отишли на Стари мост

– Жалосно је да данас, у Мостару на пример, имате ученике који више знају о Задру или Барселони него о источном делу свог града. Чак 80 одсто младих из хрватског дела Мостара никада није отишло на Стари мост, не знају ни како изгледа, он за њих не постоји као материјална чињеница. Плаши нас то што ученици у нашим школама добијају слабо образовање, а већ у првом контакту суочени су са поделом, са агресијом. Своје фрустрације испољавају насиљем на улици, на утакмицама, а све је то само ехо политике национализма који опстаје у овој земљи – упозорава Хусеин Оручевић из мостарског Медија-центра „Абрашевић”. Ова организација настоји да окупља младе око културних активности, кроз активну делатност да их доведе до међусобног сусрета не би ли превазишли укорењене предрасуде о другима и другачијима.